На свечаности у Клубу САНУ уручена престижна књижевна признања

Награде из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за дела високе уметничке вредности, објављена током 2019. и 2020, јуче су свечано уручене у Салону Клуба САНУ.

Традиционална признања су добили: Дејана Николић за песничку књигу „Календар“, Драган Марковић за збирку песама „Камен папир маказе“, Миладин Ћулафић за књигу прича „Преко границе“, Злата Коцић за збирку песама „Галгал“ и Драган Стојановић за роман „Тамна пучина“.

Напомињући да је збирка „Календар“ необично обликована, академик Милосав Тешић је рекао:

– Њен први део чини дуг низ тематско-мотивски разнородних песама, а у другом се опева, понекад са ироничним, па и циничним наносима љубавна драма, односно немогућност остварења праве и пуне љубави. По ритмичким обртима и римарију „Календар“ понегде подсећа на ритам песама писаних, на пример, за поп и рок музику, али је прошаран и стиховима преузетим из фолклорног песништва, понегде и допеваним. „Календар“ је збирка песама која је с осећањем литерарног поноса испевана одважно, одрешито и отмено.

Необичност песничког говора Драгана Марковића има у приличној мери свој корен у надреалистичком песничком искуству, приметио је Тешић и додао:

– Певајући у једном карневалско-каламбурском тону и тежећи ка гротескном изразу и разбијању песничких клишеа, а често у спрези иронијско-хуморног и меланхоличног, Марковићво певање у збирци „Камен папир маказе“, крцато и прекрцато звучно, обилује асоцијативним трептајима преко којих се тежи досегнути простор посебне и нове смислености у поимању света, оне која је само песништву својствена. Уз подразумевање свих ризика којима је овакво певање изложено, збирка песама одише лирском крепкошћу и одсечношћу и, парадоксално речено, неком сетном разиграношћу и веселошћу.

О књизи „Преко границе“ беседио је дописни члан САНУ др Јован Делић, који је рекао:

– У Ћулафића, као и у Ћопића, много је топле и племените туге, дечје незаслужене патње и невиног, необјашњивог страдања. Књига Ћулафића емотивно је снажна, болна, топла књига, језички беспрекорна, духовита, са галеријом необичних, пажљиво индивидуализованих јунака, често усамљеника и особењака, маргиналаца, ослоњена на традицију српског лирског приповедања, па и на Ћопића, осенчена доживљеним злом рата и логора, широка према другима, са свешћу да су сви људи света повезани мајчинством, очинством, синством и људским болом, и да се из тих тема и односа може извући много емоција и мудрости.

Назвавши Злату Коцић песником светлости и духовне енергије, Делић је рекао:

– Злата верује у поезију и њен смисао као у „сублимат сублимата“: то потврђује свака њена збирка на особен начин. За песникињу је срце основно чуло, које нас уздиже и чини људским бићем – чуло љубави. Мало је ко тако опевао очи и људско лице; мало је ко у свету, а код нас – нико, видио толико божанског и херувимског на човековом образу.

Своје виђење романа Драгана Стојановића дао је академик Горан Петровић, који је рекао:

– Тек половином романа, постаје јасно колико је његов наслов заправо страшан, а поступак писца оправдан. Јер, као и сада, на дан данашњи, можда опет између два велика рата, ако би нам неко одузео наше омиљене екстеријере и драге ентеријере, као да не бисмо знали где се заправо налазимо, колико смо одмакли, или смо можда залутали, шта је испод нас, а оно што је изнад нас никада нећемо ни докучити, ма колико се трудили. Добре књиге и служе томе да бисмо могли да се за нешто прихватимо, не бисмо ли се избавили, или пропаст макар одложили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: