На почетку постимперијализма
1 min read
Приказ књиге мр. Саше Марковића „Манифест против империје: прилог историји америчког (нео)империјализма“. Издавачка књижарница Зорана Стојановића; Академија за дипломатију и безбедност, Нови Сад; Београд, 2013.
Да ли производња војних сукоба англо-америчке елите може водити само апокалипси? Ово је централно питање рада будванског политиколога мр. Саше Марковића, који се, да би ваљано поставио и уоквирио своје истраживање, враћа далеко у прошлост, а да би потражио одговор, упире поглед у блиску будућност. Овакав начин постављања истраживачког питања и тражења одговора је и вероватан разлог наизглед атипичног слагања поглавља рада, које није хронолошко, пошто се прво поглавље „Империјални карактер републике“ углавном бави садашњим периодом, друго поглавље „Поријекло англо-америчке доминације“ читаоце враћа у прошлост и објашњава историју настанка америчког империјализма, док се у трећем поглављу, насловљеном „Мултиполарност или изолација Америке“ , аутор оријентише на развој могућих сценарија у блиској будућности. У истраживању су различити категоријални апарати прилагођавани различитим основним научним методама које су примењиване: анализи и синтези, индукцији и дедукцији, апстракцији и конкретизацији, класификацији, дескрипцији, генерализацији и специјализацији.
Марковић одбацује наметнуте оквире такозване „политичке коректности“, те темељним прегледима и одмереним анализама нуди читаоцима обиље података и сасвим нове погледе на низ историјских догађаја, а који су, према његовог мишљењу, пресудно утицали на обликовање америчког империјализма и данашње структуре светског политичког система. Тако се, указујући на испреплетаност веза и различитих интереса, повлачи паралелела између преузимања доминантне улоге у систему власти „елите високог финансијског капитала“ у Великој Британији у XIX веку и улоге данашњих банкстера; повезују почеци америчких колонијалних амбиција у Панами, Домиканској републици, на Хаитију и Куби, са интересима крупног капитала, који је, на крају дао свој допринос и поптписивању Аталантске повеље, како би се кроз америчке геополитичке интересе дугорочно трансферисали и интереси америчког крупног капитала у Европи; или на пример, подвлачи теза о томе како је Адолф Хитлер пројектован да буде америчко-британски „корисни идиот“ у борби против Совјетског савеза.
Он не прихвата образложења Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера који „дају Америци улогу лидера слободног света, негирајући карактер империје“, јер „они покушавају империјални карактер Америке подметнути јавности као њену борбу за демократију, слободу и људска права“. Иако постхладоратовску фазу глобализације аутор види као најзначајнији период рушења „вестфалског поретка“, што је предуслов стварања једнополарне структуре светског политичког система и успостављања Империје, темеље овог процеса проналази у две важне историјске прекретнице. Прва је била формирање америчких Федералних резерви 1913. године, а друга изградња институционалног оквира „државе националне безбедности“ 1947. Империјалне амбиције САД зато-нити су одраз текућег стања, нити су недавно рођене, како поједини истраживачи то представљају, већ су део дугорочних планова и низа активности које се предузимају у дугом историјском континуитету.
Ипак, не треба стећи погрешан утисак да су ставови аутора „антиамерички“. У својој оцени рада др. Дарко Танасковић наводи како „Марковићева студија није књига мржње према Америци и Американцима. Јер и ова, некада за цео свет обећавајућа велика земља наде и њени анестетизовани грађани такође су жртве последњег у низу и досад свакако најперфиднијег вида империјалног тоталитаризма, алибијски заоденутог у племените идеале демократије и људских права, а безочно спровођеног и наметаног масовном медијском манипулацијом, финансијском алхемијом глобалног домашаја, бездушним санкцијама и непрестаним ратовима“. Амерички империјализам не би морао да буде опасност по будућност. Кроз историју су настајале и пролазиле многе империје, свет се мења, па се из претходних периода могу извући многе поуке. Прихватање принципа мултиполарности од стране САД, представљало би рационалан избор у овом тренутку и кључно утицало да период транзиције и трансформације светског политичког система прође релативно мирно и без драматичних сукобљавања.
Међутим, несрећа данашњег света је што комбинација раста утицаја финансијских шпекуланата на систем власти и стварање „државе националне безбедности“ у САД, а то се током последње деценије ХХ века манифестује све значајнијом глобалном улогом бретон-вудских институција и све израженијом америчком војном моћи, узрокује немогућност обуздавања војно-индустријског комплекса у САД. Рат је постао најпрофитабилнија делатност. Иако је удео америчког учешћа у светској економији за пола века више него преполовљен, па се крајем прве деценије XXI века кретао између 20-25 посто, удео издвајања за војне намене је остао око 50 посто. САД издвајају за свој војно-индустријски комплекс колико и све остале државе на свету заједно, а истовремено „производе“ петину до четвртину светског бруто друштвеног производа.
