• Поглед

На Гроздиној кући четири црна барјака

4 године ‎ ИН4С

У селу Кремна почетком 20. века родила се Грозда Мисаиловић. Њу, још једну кћер и три сина имали мајка Петра и отац Никола. Стасавала Грозда у девојку не слутећи да ће ратне несреће ојадити ову породицу. 

Грозда Мисаиловић (Фото из књиге „Казивања из прве руке”)

У селу Кремна почетком 20. века родила се Грозда Мисаиловић. Њу, још једну кћер и три сина имали мајка Петра и отац Никола. Стасавала Грозда у девојку не слутећи да ће ратне несреће ојадити ову породицу.

„Имање сређено, грађевине поправљене, помислиш како је лако живети. Кад оно ђаво дође по своје”, сећала се у старости Грозда, а то бележио и с другим исповестима у књигу „Казивања из прве руке” преточио др Илија Мисаиловић. Ово му је та несрећна жена казивала:

„Кад је поч’о турски рат (први балкански) из наше куће отишле чет’ри пушке, одоше ми отац и три брата. Најстарији брат Михајло ми умро кад је био турски рат. Најмлађи брат Радисав умро је у Штипу, за време бугарског рата (другог балканског), кад су регрути умирали од тифуса. Средњи брат Милоје ми изумро у швапском (Великом) рату. Кад се војска пустила, он презимио болестан у болници, умро у Темишвару 1919.”

„Кад су Швабе провалиле у Србију 1915. године допаде наша војска ропства. Отац умре у Нежидеру у Мађарској. Мајка ми живела још годину дана после оца. Тако се удесило да је она умрла код куће, по Јовандану, после славе.”

„Црни рат, окити ми кућу са чет’ри црна барјака, да црње куће није било у селу. Каква ме ’доброта’ поћерала било ми је лакше да крепам него да живим. Остадосмо у животу само нас две, сестра Милева и ја. Седам година биле саме. Сиротовала и насиротовала се. Онда кућа била нова, а сад кисне, струлило мој брате.”

„Кад се сетим швапског рата, колико ми је загорч’о живот. Сви мушкарци на фронту, ја код куће са сестром сама. Две ђетурине да воде кућу, Милева ми имала једанаест година. Ударише Швабе нарез. Док је мајка била жива три су краве отишле у нарез и једно јуне. Па сам после дала још троје пошто је она умрла, опет у нарез. Нисмо се мучили, нећу рећи, само ти жао оне стоке. Гледаш је, тимариш, раниш је, дође финанц и отера.”

„Кад ми је умро брат Радисав горе ми је било него кад су ми умрли и отац и мајка. Кад ми је депеша јавила за њега хтела сам да крепам. Коврљала се од јада. Седам дана нисам ни јела ни пила. Само сам кукала. Моја кукњава се чула до на Кадињачу, до Тарабића.”

„Била рушна за тим братом, добијем богиње. Боловала целе часне посте. Сестра Милева само плаче. Кука како ће остати сама. Ни ја не верујем да ћу преживети. Богиње изашле некако о Покладама. Прође Васкрс, ја оздравих.”

Ојађену Грозду, кад су ратне недаће минуле, живот опоравио. „Мени поставили стараоца. Израдили ми и неку помоћ, мало неке инвалиде за мене и сестру. Али то нам није долазило, тако било, само кобајаги израђено.”

Затим почели кремански младићи за њу да се интересују. Најупорнији био Зарија Станић, од ње 10 година старији. Станићи познате кириџије, имали добра кола и волове, вукли робу. А Грозда миражџика, несрећом то постала, страдањем тројице браће у рату. Волела је Зарију, удала се за њега, добили три кћери и сина. Она мајци, оцу и браћи подигла споменик. „Дала сам плоче да се то у цркви уради. Камо среће да су сретни били, па се вратили…”

Ово и друга казивања људи из ужичких села, исписана у изворном говору, читају се у књизи Илије Мисаиловића. Наилазио је он на ова народна сећања кад је сакупљао грађу за обимну монографију о Кремнима, бележио их, па у посебну књигу одштампао. С намером, како пише, да скине патину заборава са наших предака, који су школе живота завршавали уз сталну борбу са немаштином и тешким историјским догађајима.

„Одавно у рукама нисам имао књигу у којој има толико животне истине, исказане с толиком непосредношћу и тако убедљиво”, написао је у њеном предговору академик Љубомир Симовић, додајући да Мисаиловић књигу заснива на сведочењима људи са друштвене маргине, којима битно допуњава наше представе и знања о нашој прошлости: „Са тим знањем можда ћемо моћи одлучније да се суочимо и са истинама нашег времена.”

Овим казивањима бави се и Милован Данојлић у свом запису „Да, и ми смо свет”, наводећи да је Мисаиловић сачинио зборник исповести обичних људи, осветливши путеве и беспутице с којима су се пробијали кроз 20. век. „Истини је ту дато да се показује, а не да се доказује”, написао је Данојлић закључивши да данас, док смо суочени са невеселим стањем у сеоској средини, ова књига занимљивих биографских прича ипак улива наду и подсећа на живородну основу родног тла и поднебља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: