Na današnji dan upokojio se Jovan Dućić

Na današnji dan, 1943. godine upokojio se srpski pjesnik, pisac i diplomata Jovan Dučić.

Bio je član Srpske kraljevske akademije, i njegova lirika koja poseduje izuzetnu versifikacije, jezik i plastičnost slika utisnula pečat na srpsku poeziju u prvoj polovini 20. vijeka.

Dugo posle oslobođenja zemlje, komunističke vlasti su nastojale da ga ignorišu kao stvaraoca, zbog političkog opredeljenja, lijepeći mu posmrtno, s vremena na vreme, etiketu velikosrpskog nacionaliste.

Tokom Drugog svetskog rata među prvima je ukazivao na zločinačku prirodu ustaške Nezavisne Države Hrvatske i stravični genocid nad Srbima.

Njegovi zemni ostaci preneti su u otadžbinu iz SAD-a, gde je umro u emigraciji, u jesen 2000, čime je ispunjena poslednja Dučićeva želja – sahranjen je u rodnom Trebinju. Već prvom pesničkom zbirkom „Pjesme“, izdatom 1901. u Mostaru, predstavio se kao nadahnut liričar i pesnik obuzet temama bola i usamljenosti, ljubavi i smrti.

Večnoj Srbiji

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica –
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute…
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute…

Pesma o Hrvatima

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raco,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.
Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u njedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.