На данашњи дан умро Бранко Ћопић: Сјећање на хероја дјетињства
На данашњи дан, 26. марта 1984. године, напустио нас је књижевник Бранко Ћопић, а вјероватно нема човјека с простора бивше Југославије који у животу није прочитао једну његову књигу или барем чуо за „Јежеву кућицу“, „Башту сљезове боје“, „Магареће године“ или „Орлови рано лете“.
Како год да се писао или осјећао, Ћопић је утицао на животе великог броја грађана.
Рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашани код Босанске Крупе. У родном мјесту завршава основну школу, нижу гимназију у Бихаћу, док је учитељску школу похађао у Бања Луци одакле је избачен због читања напредне литературе. Школовање је наставио у Сарајеву, а завршио у Карловцу. Дипломирао је 1940. године Филозофском факултету у Београду.
Био је члан Српске академије наука и умјетности и Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине. Рано је остао без оца, те је на његово одрастање много утицао дјед Раде, што се на крају крајева може видјети и у његовим дјелима која су врло често приче из тог доба – дјетињства.
„Мој дједа Раде представља основну ризницу свих мојих правих литерарних мотива„, говорио је Бранко.
На његов рад утицали су многи писци, а ту су у првом реду били Петар Кочић, Иво Андрић, Иван Цанкар, Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Мирослав Крлежа, те Сервантес, Пирандело, Гогољ, Горки, Чехов, Бабељ и Зошченко.
Прву причу објавио је 8. маја 1936. године „Смртно руво Соје Чубрилове“. Његова дјела су, између осталих, превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Током Другог свјетског рата био је дописник бањалучког Гласа и Борбе, а писао је извјештаје и вијести, скечеве за партизанске приредбе, пјесме и приче.
Ћопића су пријератним приповијеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, дјеца, скитнице и надничари, да би касније у ратним приповијеткама надахнуто описивао херојске подвиге и мучеништво својих јунака.
Средином двадесетог вијека писао је сатиричке приче у којима је критиковао ружне појаве.
Ћопић је био јако цијењен и као дјечји писац, али и као пјесник. Написао је преко 30 књига за дјецу, међу којима су и два романа, те три збирке пјесама.
Окончао је свој живот скоком с моста Братство и јединство у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Divna, divna duša Branko. Čula sam da ga miču iz lektira, valjda da bi se napravilo mjesto za Harija Potera, a šta je djetinjstvo bez Branka Ćopića. On je bio humanista, pravedna, divna, nepotkupljiva duša.
https://www.youtube.com/watch?v=xyvCijngrrw
Znala sam njegove knjige ali bukvalno napamet. Ako se pažljivije čita ciklus njegovih priča „Bašta sljezove boje“ otkriće se ispod onog smijeha koji uvijek titra po površini života jedan dubok uvid u sami život i jedna pregolema tuga koja nastaje kao talog od teškog, nesrećnog života nesrećne Bosne.
Branko je negdje pred kraj života napisao „Crne konje“ u kojima su mnogi prepoznali prvu kritiku partizanskih zločina, tj. govorio je i o jednim i o drugim, kao što je od početka i trebalo biti: da se stvari izvedu na čistac, da se prozovu imenom i prezimenom ko je u oba pokreta činio zlo, ali i da se skine žig sa onih koji nisu krivi a zahvaćeni su čuvenom „kolektivnom krivicom“ iza koje nesoji kriju svoja zlodjela. Poslije te pripovjetke njega nestaje iz društvenog života. Više za njega nije bilo mjesta. Načeo je tabu. Tako se Jugoslavija na kraju ogriješila o njega.
Taj smijeh kojega su pune njegove knjige bio je način da se nosi sa svojom tugom, melanholijom, sa teškim djetinjstvom koji mu je sa jedne strane bio utjeha a sa druge ad koji ga je davio, rana koja nije zacjeljivala. Pokušavao je smijehom da strese sa sebe ono što je on nazivao: „ovaj teški, mučni život, đavo da ga nosi!“
divan i drag čovjjek i pisac. Orlovi rano lete.. i doživljaji NIKOLETINE BURSAĆA.. preko njegovih djela zavoljeli knjigu ii pročitali ih bezbroj