Na današnji dan ubijen Grigorije Raspućin, prijatelj carske porodice

Piše: Aleksej Timofejčev

Kada je na samom početku 20. veka počelo da se priča o Raspućinu, on je imao reputaciju svetitelja, da bi na kraju bio mučki ubijen, isto kao i carska porodica. Danas još uvek kolaju razne priče o Grigoriju Raspućinu kao kontroverznoj ličnosti.

„Ulice Peterburga su bile praznično ukrašene, prolaznici su zaustavljali jedni druge i sa puno sreće čestitali poznanicima, a često i nepozntim ljudima (…) Po celom gradu u crkvama su služena blagodarenja, u svim pozorištima publika je tražila da se peva himna i sa entuzijazmom pozivala izvođače na bis“. Tako se u jednoj knjizi opisuje praznično raspoloženje koje je tobože obuzelo žitelje Peterburga kada se 17. decembra (31. decembra po novom stilu) 1916. godine pročulo da je prethodne noći grupa zaverenika ubila prijatelja carske porodice Grigorija Raspućina.

Desetak godina ranije se Raspućin kao običan seljak iz Sibira tek pojavio u Peterburgu. Tada niko nije mogao pretpostaviti da će njegova reč imati veliku težinu na državnom vrhu, i da će i njegova smrt prethoditi smrti cele carske porodice.

„Posebne duhovne sposobnosti“

Kada je Raspućin došao u Peterburg negde oko 1904-1905, već je bio poznat kao verujući čovek. Bio je beskućnik Hrista radi, tj. obilazio je manastire i sveta mesta. Pričalo se kako on ima izuzetne sposobnosti i kako može da isceljuje bolesnike.

U Peterburgu su se za njega zainteresovali mnogi ljudi iz Crkve, među kojima je bio i arhimandrit Teofan, duhovnik carske porodice. Prema jednoj pretpostavci, otac Teofan je predstavio Raspućina caru Nikolaju Drugom i carici Aleksandri Fjodorovnoj.

U to doba je Raspućin ostavljao snažan i pozitivan utisak čak i na ljude koji su imali besprekornu reputaciju otšelnika, poput arhimandrita Teofana. „…Otac Teofan se veoma zainteresovao za došljaka, videći u njemu lik ’sluge Božijeg’ i ’svetog čoveka’“, pisao je mitropolit Venijamin, sapodvižnik arhimandrita Teofana. I njemu se dopao sibirski „starac“ (koji tada nije imao više od 40 godina): „Raspućin je odmah ostavio na mene snažan utisak, kako neobičnom usredsređenošću svoje ličnosti […], tako i britkošću razumevanja duše…“

Istoričar Crkve Georgij Mitrofanov uveren je da „Raspućin nije bio avanturista. To je bio čovek koji je zaista imao poseban pogled na svet i izuzetne duhovne sposobnosti“.

Iscelitelj

Raspućin se dopao caru i carici. Priča se da je najviše uticaja imao na caricu. Ta priča se vezuje za tešku bolest carevića Alekseja, jedinog naslednika prestola. Dečak je, naime, bolovao od hemofilije.

Prema mnogobrojnim svedočenjima, kada u akutnim fazama bolesti lekari nisu mogli da mu pomognu, pomagao mu je Raspućin. Vores Jen je napisao knjigu „Poslednja velika kneginja“ u kojoj velika kneginja govori kako su Raspućinove intervencije zaista blagotvorno delovale na carevića. Njene reči su, kaže pisac, imale utoliko veću vrednost što kneginja nije imala dobro mišljenje o „starcu“.

Dobročinstvo

Raspućin je cara nazivao „otac“, a caricu „majka“. Ta bliskost carskoj porodici je morala imati određenog uticaja na čoveka kakav je bio sibirski „starac“. U knjizi „Grigorij Raspućin Novi“ pisac, publicista i novinar Aleksej Varlamov pripoveda kako je Raspućin počeo da se hvali svojim vezama u Zimskom dvorcu, i da pomaže ljudima koji su tražili neku pomoć. On ih je primao u svom velikom stanu u centru tadašnje ruske prestonice. Trudio se da nikoga ne odbije i da svakoga sasluša. Davao je novac onima koji su tražili, pa bi čak i telefonirao nekome u vladi ako je smatrao da je to potrebno. Prema priči pomenutog Varlamova, Raspućin je jednom telefonirao u MUP i naredio činovniku koji se javio na telefon: „Zovi-der onog tvog ministra Aljošku“, misleći na Alekseja Hvostova, ministra unutrašnjih poslova 1915-1916.

O Raspućinu se 1910-1911. već nije pričalo da je pravednik kao kada je došao u Peterburg. Prestonicom su kolale glasine da se odao piću, razvratu i skandalima. Pričalo se o njegovoj sposobnosti da hipnotizira predstavnice slabijeg pola. Kada su ga zbog toga prekorevali, on se navodno opravdavao da žene same traže bliskost sa njim, te da se blagodat može spoznati samo kroz greh.

Najgnusnije glasine

Zli jezici su posebno širili glasine da je on bio u intimnim odnosima sa caricom i njenim ćerkama. Čak se navode caričine reči iz „originalnog“ pisma Raspućinu koje su štampane na hektografu i plasirane po celom Peterburgu krajem 1911. godine: „Ja sam samo tada u duši spokojna i odmaram se kada ti, učitelju, sediš blizu mene i ja celivam tvoje ruke a glavu naslonim na tvoje blaženo rame“. Ta „štampana pisma“ su, po rečima Vladimira Kokovcova (pre revolucije ruskog ministra finansija i premijera, a posle revolucije pariskog bankara), „davala povoda za najgnusnije glasine“, mada su „u suštini ispoljavala caričino mistično raspoloženje“.

„Štampari“ su dobijali ta „pisma“ od raščinjenog monaha Iliodora, koji ih je, kako pojedinci zamišljaju, dobijao lično od Raspućina. Taj raščinjeni monah je, navodno, najpre bio pod uticajem „starca“, a zatim je postao jedan od njegovih najljućih neprijatelja. Objavio je čak i knjigu o Raspućinu pod nazivom „Sveti đavo“. Ubrzo posle skandala sa „pismima“ jedan poslanik parlamenta je uputio zvaničan dopis vlastima u vezi sa Raspućinom i odmah nakon toga su novine uveliko počele da pišu o njemu. Tako je prestižu ruske monarhije nanet još jedan udarac.

Ubistvo Raspućina i carske porodice

Raspućinov uticaj je bio sve veći, bez obzira na glasine koje su svakojake skandale vezivale za njegovo ime, zbog čega je on na nekoliko meseci čak morao da napusti Peterburg. Pričalo se da su već pomenuti Aleksej Hvostov i premijer Boris Štjurmer, kao i neki drugi funkcioneri, napredovali u karijeri zahvaljujući sibirskom „starcu“.

Slične priče su ispredane i u vezi sa događajima na frontovima Prvog svetskog rata, koji je uveliko besneo i u kome je Rusija pored sjajnih pobeda doživela i nekoliko krupnih poraza. Širile su se priče da je uzrok tih poraza bila izdaja, i da to ima veze sa nemačkim poreklom carice Aleksandre. Ujedno je i Raspućin ubrojan u nemačke agente, tako da je u pojedinim krugovima sve više rasla mržnja i prema njemu. Varlamov pripoveda kako je poslednjih meseci Raspućin navodno dosta pio, tobože predosećajući svoju smrt, i tobože proričući da će carska dinastija umreti zajedno sa njim.

Svi ti događaji dostigli su kulminaciju 16. decembra 1916. godine u kući carevog rođaka, kneza Feliksa Jusupova, koji je bio organizator zavere „za spas prestiža carske porodice“. Jusupov je tvrdio kasnije da su zaverenici, a među njima i veliki knez Dmitrij Pavlovič i poslanik-monarhista Vladimir Puriškevič, najpre otrovali Raspućina kolačima, a zatim su nekoliko puta pucali u njega i na kraju su ga utopili u vodi, ubacivši ga u rupu napravljenu u ledu.

Dva meseca nakon Raspućinove smrti u Rusiji je ukinuta monarhija. Svrgnuti car Nikolaj zajedno sa caricom Aleksandrom i decom najpre je poslat u Sibir (usput su prošli pored sela u kome je nekada živeo Raspućin), a zatim su zajedno sa poslugom pobijeni u podrumu jedne kuće u Jekaterinburgu. Posle streljanja među njihovim stvarima je pronađeno 57 ikona, od kojih im je tri ikone poklonio Raspućin.

(Ruska reč)