Na današnji dan rođena je Milica Stojadinović Srpkinja

Piše: Milica Kralj

           

SRBOLJUBIVA PESMOTVORKA UDESA HUDOG

 

Širom Srpstva  znalo se za Milicu pesnikinju srpsku, koja je svoje pesme potpisivala sa Srbkinja ili Jedna Srbkinja čije su pesme nastajale u periodu romantizma kada jezičkom(Vukovom)reformom nastaje nov književni jezik na osnovama narodnog.

Pesnikinja koja pored Branka Radičevića, Njegoša, Đure Daničića, svojim pesmama  ostavlja trag u Vukovoj jezičkoj reformi jeste i lepa Milica Stojadinović Srbkinja,  jedna od najznačajnijih ličnosti u srpskom narodu.

Pesnikinja neverovatne lepote o čijim  se „nadzemaljskim očima“ pričalo i koju su mnogi želeli da upoznaju. U nekim zapisima stoji da su iz daleka  poznati dolazili u Vrdnik da je posete i vide te njene„ nadzemaljske oči“.

Bila je Vukova mlada učenica, njegova kći iz Fruške, i ona je vredno sakupljala narodne umotvorine, žarko želeći da svet vidi ko su Srbi. Bila je prijateljica Ludviga Augusta Frankla, Johan Sajdl joj je posvetio pesmu, Ivan Mažuranić i Jovan Subotić dolaze joj u posete, Ljubomir Nenadović i Đorđe Rajković je veličaju u svojim stihovima.

Veliki Njegoš je govorio„ Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori.“

Njegoša je upoznala u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom  joj je poklonio jedan primerak „Gorskog vijenca“. Kasnije se dugo sa njim dopisivala.

A kada joj je Vuk javio da crnogorski vladika više nije živ, zabeležila je : „ Nema te više, ko da ne zaplače….“

Frank je opisuje kao lepu sanjarku, s nadzemaljskim očima, beskrajnim i tamnim, svetlim i bistrim. I prekrasnim telom. I da je pogled sentimentalnih očiju ublažavao osmejak sa skladnih njenih usana. A njen osmejak, kao u Danteove Betariče, bio je ne samo preblag i ljubak, nego i zarazan. Po nedelju i deset dana bio si nesrećan ako ga ne vidiš“ –opisao je Frankl, koji je i u svojoj starosti sačuvao vernu i nežnu  uspomenu na prijateljicu iz mladih dana.

Češka pripovedačica Božana Njemcova dopisivala se s njom. Listovi su donosili njene slike, po svim krajevima pričalo se o pesnikinji iz Fruške Gore, ljudi su dolazili da je vide i da joj se dive. Po svemu je izgledalo da je muza našeg romantizma još za života stekla besmrtnost!

Pesnikinja i helenistkinja Anica Savić Rebac odaje joj počast ovim rečima:“Predeli i duše uzajamno stvaraju jedno drugo. Milica Stojadinović Srpkinja spada među tvorce predela srpske domovine. Jedan dah snažne, skoro veličanstvene idiličnosti prožima Frušku goru u duši Miličinoj, jer je priroda domovine gorostasna i večna za onog ko je gleda dušom.“

A rodoljubiva i srboljubiva i preko svake mjere…

 

Knez Mihailo Obrenović ju je smatrao svojom prijateljicom i slovila je kao njegova dvorska pesnikinja. On joj je i pomogao  da objavi svoju zbirku pesama.  Dva su ključna, sudbonosna momenta koji su prelomili njen život; jedan je tragična smrt mladog kneza Mihaila, a drugi je njen konačni odlazak iz Vrdnika u Beograd. Iz Vrdnika je morala da ode, jer je njen brat te 1875. prodao i poslednji vinograd i veći deo roditeljske kuće. Ona to nije mogla da gleda i da podnese, da sve što je bilo njeno gaze tuđe noge.

Rekla je: „ Moj je duševni život prestao u svakom smislu i ja sam mrtva… Evo raj ostavljam. bez krivnje i greha.“

Drugog oktobra 1856. godine, pisao je Vuk o Milici Stojadinović Srpkinji Karlu Poceku, lekaru kneza Mihaila, želeći da je preporuči knjeginji Juliji, koja je u to doba tražila ženu za dvor:

„ A rodoljubiva je i srboljubiva i preko svake mjere, a mogla bi knjaginji kadšto i pročitati što… „ A uz to“ – dodaje Vuk – „ mogla bi joj biti i ključarica, n.p.  od haljina itd., ako za to ne bi imala kakve bolje Njemice ili Madžarice. „

Milica u Srbiji prema kojoj je celog svog kratkog života,  pružala dobrostive, nežne i rodoplamne poglede, nije mogla postati ni ključarica od haljina, ni sobarica, ni družbenica…

Ostala je samorana, u nemaštini sa knjigom u ruci. Stanovala je i Savamali, u kući jednog trgovca Grka.

U vrtložnom krugu nezamislive osamljenosti, kao na plutajućem napuštenom ostrvu, njen život se približavao kraju. Bez novca, rodbine, prijatelja, poznanika Milica se okrenula put grobova. U dugim nekada crnim, sada ispranim haljinama, kretala se od groba do groba, od sahrane od sahrane. I tu darivana zadušnom hranom i pićem. Onaj nadzemaljski pogled gasio se u grobljanskom okruženju, a njen glas dok se zahvaljivala podrhtavao je pod teretom neisplakanih suza.

     Milica je živela svoj beskrajni zanos da je potrebna Srbima, svom narodu, da im svojim pesmama blaži rane pod tuđinom. U takvom zanosu ona i prihvata poziv mitropolita Mihaila da dođe u Beograd.

Biografski podaci kazuju da je možda rođena 22. marta ili 25. jula 1828. godine u Bukovcu nadomak Novog Sada, iste godine kada i njena bliska prijateljica Mina Karadžić. Njen otac Vasilije ili Ava, kao ga je kćer nazivala, bio je bukovički učitelj, a zatim vrdnički paroh. Pored oca i majke Jelisavete, Milica je odrastala uz braću Svetozara, Ljubomira koji se mlad udavio, Petra(živeo u Americi gde mu se izgubio svaki trag) i sestru Katicu. Školovala se u Petrovaradinu, završila je „oberšul“, bila na „ izobraženju“ kod jedne „ vaspitateljke poreklom Mađarice i blagorodnice“, naučila je nemački i izvrsno svirala gitaru i počela da piše pesme.

Prvu pesmu objavila je u „ Serbskom narodnom listu“ 1847. godine, a prvu knjigu štampala je o svom trošku 1850. godine. „ Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do plajvaz propis, i prva pesma postala je baš pri motanju konca „ – pisala je Vuku Karadžiću. Njeno najpoznatije delo, dnevnik „ U Fruškoj gori“ štampano je u tri knjige – prva u Novom Sadu 1861, druga u Zemunu 1862, a treća 1865, takođe u Novom Sadu.

Rodoljubivi zanos koji je negovala u svojim pesmama, naconalna samosvest pojačana romantičarskim osećanjima prethodnika, ovu pesnikinju odvojili su iz mnoštva onih koje su se bavile tričarijama srca; otuda i njen odrešit  odgovor i svetu u čijem je okruženju patila i trpela pritajenu osudu i patrijarhu Josifu Rajačiću koji joj je postavio pitanje kad je imala trinaest godina i kad je njena majka sa ponosom predstavila svoju kćer pesnikinju:

“A da li ti umeš da kuvaš ručak i muzeš krave?“

Miličin odgovor glasio je:“Dušom mojom uzvila sam se nad ovim svetom koji zbog mog književnog zanimanja trpim od nižeg sveta:“

Svesna u kakvoj patrijarhalnoj sredini živi, ona se nije usuđivala da kaže da piše pesme, ona ih je „ pravila“ i nakon Jefimije i Jele Balšić i Eustahije Arsić, Julijane Novaković i Katarine Braćevački i slepih Živane i Jece i slepice iz Grgurevca… Svih ovih žena koje su započele stvaranje ženske tradicije pesništva.

 

Milica Srpkinja dala je ime srpskoj ženi

 

Milica Srpkinja dala je ime srpskoj ženi. Njeno delo predstavlja prethodnicu koje daje osećaj sigurnosti budućim književnicama da se nalaze u svom prostoru. Kad su je prekorevali što peva samo o srpskosti, što je tako studena kao da mesto srca nosi kamičak u grudima, ona se branila : „ Slučajno kad bih ja mesto kamička nosila u mojim grud`ma oblik kakove srodne duše, zar bi mi tad kao serbskoj devojci priličilo pevati: „ Čuj svete, ja sam zaljubljena!“

Milica čita Getea, Herdera, Bajrona i Šilera i prevodi Balzaka, oduševljava se idejama Žan Žak Rusoa, ali čita i naše pesnike:  Njegoša, Jovana Steriju Popovića, Sevastijana Ilića, Branka Radičevića, Ljubomira Nenadovića, Jovana Subotića, Đorđa Maletića.

Svoju jedinu ljubav, Ljubomira Nenadovića, po njenom mišljenju najvećeg srpskog pesnika, susrela je 1851.godine. Želeći da se upozna s njom naišao je upravo u trenutku dok je čitala njegove pesme. Tom prilikom poklonio joj je list sa Vergilijevog groba. Od tog trenutka ona je živela lebdeći između prijateljstva i ljubavi. Ipak, čak i kada su njena osećanja bila vidljiva ona je to poricala i odbijala, iako je intimno želela da joj ljubav bude uzvraćena. A on joj je posvetio pesmu pod nazivom“ Jednoj Srpkinji“ :

 Odavno tvoje lepe pesme / Diraju moja burna čuvstva; / Al`oku željnom svuda dosad / nadežda beše samo pusta. / Ko god tvoje lepe pesme / Pročita ili gdegod sluša / Videće da se u svakoj reči/ Ogleda tvoja srpska duša.“

Ona je uzvratila pesmom  „ Odziv Srpkinje“ :  O ja se dičim odzivom tvojim / na pesme moje što čuvstvo piše / I jošma dokle da pevam rodu/ ne dobi venac lepši više.“

– Ja sam, čitajući njene zapise usmenih pesama, osećao izvestan tragični prizvuk u tome što je najbolje primere svatovske lirike zapisala devojka u koju je bio zaljubljen Njegoš, najlepši čovek svoga doba, devojka u koju je bio zaljubljen Đorđe Rajković, u koju je bio zaljubljen Ljubomir Nenadović, u koju je bio zaljubljen Ludvig Frankl, u koju je bio zaljubljen jedan čovek koji je zbog neuzvraćene ljubavi otišao u kaluđere, u koju je u starim godinama bio zaljubljen Vuk Karadžić… a koja nije postala zaručnica i nikada se nije udavala… piše Vladan Nedić, istoričar književnosti.

Zapisala je i ovo:“Po mome duhu, ja sam jedna ptica zalutala u gaj , gde među hiljadama drugih ptica drhtim usamljena. Srce je iskusilo mnogo gorčine: i to ne samo što se odazove svakom boljem osećanju u svetu no zato što je iskusilo skoro svaku nesreću

Ova prelepa žena, koja je po mišljenju Skerlića bila rođena za ljubav, odbija mnoge prosce, zatvara srce i predaje se neštedimice rodoljubivim osećanjima, romatničarsko – nacionalnom zanosu.

U Beogradu, obučena u crne haljine koje više niakd nije skinula, hoda  ulicama, sa zapaljenom svećom u ruci, pozivajući narod da sveti Kosovo.

„ Jednog dana iđaše ona kroz ulicu u svom crnom plaštu – pisao je kasnije Ludvig Frankl- s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci, i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni. Napred, napred !“ – uzvikivala je – osvetite sramotu Kosova Polja i uzdignite opet carevinu! Tako se ogledala njena sanjalačka ljubav prema otadžbini i u njenom ludilu, dok smrt ne zabode svoje orlovske kandže u njeno srce. „

U jednom pismu Đorđu Rajkoviću Milica piše:

„Nisam mogla odoleti da ne vidim vojnike srpske… Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela ga samo u obilaženju barikada.“ Kasnije se prijavila i kao bolničarka, 1876. za vreme srpsko-turskog rata, ali je već bila slabog zdravlja.

Neposredno pred smrt, dok su je beogradska dečurlija pratila i gađala kamenicama, zaustavila je na ulici Ljubu Nenadovića, svog nesuđenog ženika, zamolivši u : „ Dajder mi četvrt groša za rakiju“. A kada je krenula ka zabitom kraju Savamale, gde je i provela zadnje trenove svog života, začula je njegove reči „ Nesrećnica!“.

I Jovan Skerlić joj je po sopstvenom pismenom priznanju u Istoriji srpske književnosti, kada ju je posrnulu od bede i alkohola, video na ulici, nije  prišao, pravdajući se čitaocu kako je u prvi mah pomislio da je reč o prosjakinji. Nije to bilo prvi put da Skerlić nekome presudi.

Nije joj udelio milostinju, nije joj pomogao.

„ Sva ta lepota, sva ta egzaltovana duša, sav taj veliki glas rasturio se kao san, kao dim, kao da od svega toga nikada ništa nije bilo. Nekoliko požutelih knjiga i jedan izbledeo spomen“ – zapisao je Skerlić

Ova ukleta pesnikinja koja je sav svoj život provela u izmaglici sanja rodoljubivih, o odanosti i vernosti imaginarnom Srpstvu koje za nju nije hajalo, ona koja je pevala o davnim srpskim kraljevima i juacima, Lazaru, Obiliću, Dušanu…. umire napuštena i zaboravljena.

U spisima sestre naše po peru, nalazimo tragove istinskog prožimanja bića i istorije, milosnog saosećanja, ali i bunta, čemera i neverice. U pitomini fruškogorskog gorja naslutila je da je „najveći breg na svetu grob.“

Umrla je 25. jula 1878. u Beogradu.

Sahranjena je od milostinje na starom tašmajdanskom groblju, kod crkve Svetog Marka, jer zlatan sat, dar od kneza Mihaila koji je ljubomorno čuvala, nije stigao da podmiri troškove njenog pogreba.

Koju deceniju kasnije, preciznije 25 godina, njeni posmrtni ostaci su preneti i sahranjeni u novom grobu u Požarevcu, gde je živeo njen brat.

Spomenik lepoj i nesrećnoj Milici Srbkinji podignut je 28.juna 1912.godine u Vrdniku, čiji je autor vajar Jovan Pašić.

Tragizam sopstvenog života iskazala je stihovima:  

            U podne, ili veče života svoga

             Potuži svaki na zemlji ovoj.

             I ja bi glasa imala toga

             Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;

             Al`  da mi sudba, zar bude javna?

             Ta pre će primit zemlja me tavna!

          U osvit Vidova dana 1854.piše ovu pesme:         

 

NA VIDOVDAN UVEČE VRLO DOCKAN

 

Kuda me sada odvlači čuvstvo?

U polje tužno, u polje pusto,

Velikom grobu sreće i slave,

Junaka dični` i carske glave,

Ah, svako Srpče koje se rodi

Srce ga rprvo Kosovu vodi

Da za sav život kroz prošlost daljnu

Oseti tešku tugu i ranu;

S dušom se često po njemu vije,

Nariče tužno, i suze lije.

Nit ima žalost jošt rečcu koju,

Da Srbin tugu ne izrazi svoju.

Pjevci su srpski tud misli svoje

Raneći, tužne strojili spoje.

I moja pjesna tuda se vila

Uz suze koje j` duša mi lila.

I opet tamo nosi me tuga

Iz sadašnjosti tajnog kruga –

Da sudbu našu za danak pita

I traži da međ` zvezdama čita:

Kad li će pesmu voksresenija

Na Vidovdan pevat Srbadija?

(1854)

 

I život i delo uklete srpske pesmotvorke spleli su se u udesni ženski smrtni pesnički venac, na čijem početki stoji Deseta Muza- pesnikinja Sapfo, a slede je sve one pensikinje koje su životom platile za svoja krila na zemlji: guslarke slepice(Živana, Jeca i bezimena iz Grgurevca), sestre Bronte, Virdžinija Vulf, Anica Savić Rebac, Silvija Plat,Ahmatova, Cvetajeva, Elza Lasker Šilet, Foruk Foruhzade, Danica Marković… Darinka kosmetska ikona i ine…

Sestrice moje, kćeri sipinog mastila i leptirice noćne pozlaćenih krila, kojima posvećujem naredne stihove:

 

PITALICA

 

Čiji glasak začuh?Čiju pesmu pevah?

Jefimijin vezak s Balšićkom udevah.

 

Aničinom svilom povezah dva sveta

Milenina ruža u kavezu cveta.

 

Srpkinja ikona ponad Krušedola

Atlas platno Banjske vezuje na pola.

 

Živana i Jeca nad Serbijom baju

Uz strune gusala zalazećem sjaju.

 

Danica od Čačka nad bunarom veka

U bistrini duše tražiće nam leka.

 

Isidora strogo slovce svako meri –

Desanka, Darinka pravoslavnoj veri

 

Prinose darove pesma kad se zlati

Dok se odasvjudu skupljaju dželati

 

Pa zar nakon njine hristovidne reči

Da ne smognem snage, spokoja i vere

 

Da zadrhtim, padnem ispred božjeg blaga

Da uzmaknem ispred rodinoga praga

 

Da u ovom strašnom po Srbiju boju

Makar ne promucam skrušenu reč koju

 

Makar ne zaridam u stišanoj tuzi

Nad Srbijom samom u trostrukoj suzi

 

Pa zar da ne kleknem pred ikonom pesme

Da bar jedan časak milozvučni glasak

 

u sunašcu bljesne