На данашњи дан Аустроугарска је Србији објавила рат поштом
Телеграм Грофа Бертолда који је Никола Пашић примио 28. јула 1914.
Никола Пашић, председник српске владе и министар иностраних послова, примио ју је у нишком хотелу „Европа”. Поштар који му је уручио ратну објаву касније је посведочио прве Пашићеве речи: „Аустроугарска нам је објавила рат. Наша ствар је праведна, Бог ће нам помоћи.”
Велики рат, како је називан до почетка Другог светског рата, један је од најзначајнијих ратова које је Србија водила и који заједно са Балканским ратовима био борба за ослобођење и уједињење, трајао је до 11. новембра 1918. године, подсећа историчар др Александар Животић.
„Србија је у тај рат ушла, јер је била нападнута. Био је то рат у коме је Србија поднела огромне жртве, које ни данас нису прецизно утврђене, али је свакако, засигурно, страдала трећина војно способног становништва”, рекао је Животић за Танјуг и подсетио да је Србија тада практично поразила три велике империје.
Србија је из Великог рата изашла као победница и створила југословенску државу, подсетио је Животић.
У Првом светском рату, учествовала је већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза – Савезника окупљених око Антанте и Централних сила. Под оружјем је било више од 70 милиона људи, а од тога око 60 милиона је било мобилисано у Европи. Погинуло је више од 10 милиона људи, а око 20 милиона је рањено, подсетио је Животић на званичне бројке.
У децембру 2019. године објављено је капитално издање „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у Првом светском рату архивске граде Војног архива”.
Тај како су га назвали издавачки подухват века, успео је да сачува од заборава 322.778 имена и презимена славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред” него „за мном”.
Na danasnji dan prije…..srbi su krenuli u pobjedu nad fasiznom,prvi put,ponizili fasiste,a dokrajcili 1945,a I Dana’s in srozavamo,naravno sa nasim bracom rusima.
Рачун горњег извештаја открива се на два начина. Прво, чини се да подржавају наше доказе да је француски „Гранд Ориент“ био умешан у напад на аустријског Франза Фердинанда. Друго, проширује круг иницираних преко Канала до Енглеске. Позивајући се на извештаје британске штампе, Норман пише вербално негде другде: „Постоји разлог да се верује да је Принцип, човек који је пуцао из пиштоља после неуспелог бомбашког напада, био у Лондону неколико недеља пре убиства, јер је у Паризу био без сумње. Ако је постојала „британска веза“ у убиству наследника престола, то би објаснило зашто је, након паришке смртне казне и више од годину дана пре убиства, брат лож Цхурцхилл могао тако прецизно предвидети почетак рата. И тада би такођер било јасно како је министар вањских послова брата Греи могао поновити исти подвиг четири мјесеца прије Сарајева. Тада не би била случајност да је српски наследник престола залетио у Лондон у исто време када је планирао атентат на Сасонов. Тада би све било договорено између ложе и њених хебрејских потпорњака с једне стране и једнокружног троугла Петербург-Париз-Лондон – детаљно.
WOLFGANG EGGERTIM NAMEN GOTTESISRAELS GEHEIM-VATIKANALS VOLLSTRECKER BIBLISCHER PROPHETIE dio priče
Гранд Оријент инциденти у недељу 28. јуна 1914. у Лондону Истог јутра, енглески писац ЦХ Норман у Лондону био је задивљен чудним понашањем доброг пријатеља. Касније је написао 656: „Следећи приказ неких догађаја који су се догодили на дан убиства надвојводе Франза Фердинанда и својој жени, војвоткињи Хохенбург, требало би да помогне да се објасни отпор који је нека страна подигла против истраге оптужнице: Аустрија и Немачка су искључиво одговорни за светски рат. Да би историја била разумљива, аутор мора да уради једну или две ствари објасните му то лично. Неколико година пре рата био сам уско повезан са истакнутим члановима Енглеске социјалдемократске федерације, чији је вођа био покојни господин Х. М. Хиндман657. Један од његових пријатеља био је извесни Адолпх Смитх, који је писао за часописе под именом А. С. Хеадлингеи. То је био господин Смитх
Познавао је спољну политику, а био је и званични преводилац Међународног социјалистичког конгреса, познатијег након рата као другог међународног, да би га разликовао од трећег међународног или комунистичког интернационалног. СВЕДОК ШЕШЕЉ – ОДГОВОР: Смитх и аутор постали су познати као уобичајени посетиоци састанака клубова СДИ. Једног дана 1907. или 1908. године, А. Смитх ме позвао да присуствујем састанку који је одржан у његовој кући у Цроокхам Роаду, Фулхам. Сврха састанка била је да оснујем лондонску филијалу чувеног француског масонског друштва ‘Гранд Ориент де Франце’ … Смит ме је покушао наговорити да се придружим пројекту пријављујући већину водећих социјалиста и несоцијалистичких политичара у Француској, Белгији, Италији и Шпанији су чланови „Великог оријента“. Једини запажени изузетак у случају Француске је Жан Јаурес, чије је убиство као други злочин пре рата. Нека имена чланова ‘Гранд Ориента’ остала су по Смитху: Делцассе, Поинцаре, Брианд иМиллеранд. Остали чланови су били Вандервелде, Миљукофф, Венизелос, Биссолатти и Муссолини, који су се сада противили Слободном зидарству. Након што сам се распитао о политичким циљевима „Великог оријента“, дубоко сам се обратио друштву, будући да је изгледа да је њихов циљ тада срушио „статус куо“ у Европи. То је требало постићи покретањем рата током кога би Француска требало да стекне Рајну, Алзас-Лорену, Мароко итд. Итд. Протекле године и аутор је морао да посматра како расте тензија између Енглеске и Немачке, шта Ратна политика ‘Великог оријента’ имала је велику корист … То су били догађаји чудних догађаја који су се догодили у Лондону у недељу, 28. јуна, и оставили су дубок утисак на мене, посебно у светлу касније страшног развоја, и то потврдио је мој став као неумољивог противника рата. У то време Адолпх Смитх је био члан ‘Националног либералног клуба’ у коме сам живео. СВЕДОК ШЕШЕЉ – ОДГОВОР: Смит је знао да живим у клубу. Те недеље напустио сам клуб да бих отишао у своју канцеларију, где сам још увек имао посла. Када сам шетао плажом, срео сам А. Смитха, који је изгледао помало узбуђено, испред зграде суда. Пришао ми је и питао ме јесам ли прочитао нападе телеграма у клубу, на шта сам одговорио потврдно. Затим је питао да ли су поруке стигле из Сарајева. Сада морам да признам да тада нисам знао много о постојању овог града, па сам га запрепаштено погледао и рекао: ‘Који град?’ Одговорио је: ‘Сарајево, град у Босни.’ Одговорио сам да у то време није било вести (било је око 11:30 ујутро), што је Смитха јако наљутило и промрмљао нешто што је звучало попут: „Да ли је могуће да сте погрешили?“ Упознавши његову природу, питао сам га шта ради
Чекај, али занемарио је питање и наставио док сам ишао у своју канцеларију, мало се изненадио његовим понашањем.Читалац се можда сећа да је први покушај надвојвода био око 9:00 и није успео. Најважнија ствар у овом инциденту је та што је господин Смитх очигледно очекивао вест о атентату у 11:30 која се још није догодила, али то се можда могло догодити у то време. Вест је заправо стигла у Лондон током поподнева, преко Атине и Париза, пошто је аустријска цензура блокирала уобичајену руту преко Беча, Берлина и Амстердама.
На почетку овог коментара, укратко ћемо изложити историски разговор између Димитрија Поповића, србског државног саветника и посланика у Петрограду и цара Николаја II, који је вођен у току 1911. године:
„Пред краљев долазак на венчање, ја сам имао аудиенцију код цара Николе. Разговор се повео и о политичким странкама у Србији. Ја са цару набројао наше странке. ‘Ко је вођ либералне странке?’ – питао ме је цар. ‘Стојан Рибарац’ – одговорио сам му. На лицу царевом видело се да никад у животу то име није чуо. Ќоје вођ самосталних демократа?’ – питао ме је даље цар. ‘Љубомир Стојановић’- био је мој одговор. Као и први пут, цар је прешао преко тога, са истим изразом лица. Ќо је вођ напредњака?’ – питао ме је даље цар. ‘Стојан Новаковић’ – рекао сам му. На то се цар прво као присећа тога имена, па ће тек онда рећи: ‘Ах, то је онај високи, крупан господин!’ А Новаковић је пре тога био пет година посланик у Петрограду. Ќо је вођ радикала? ‘ – питао ме је најзад цар. ‘Никола пашић’ – одговорио сам му. На те моје речи цар се уозбиљи, па ми, од речи до речи, ударајучћи гласом на сваку реч, рече: ‘Пашић је стуб здраве политике Србије!’…“ (Види: Димитрије Поповић, Никола Пашић у Русији – Из мојих личних сећања, Годишњица Николе Чупића, Књига XLVI, Београд, 1937, стр. 145-146).
Што се пак тиче извесних свемоћних америчких и европских сила, Срба и Балканског полуострва, морамо бити искрени и начисто с тиме да су кроз цело XIX и у току ХХ столећа Сједињене Америчке Државе, „Енглеска и Француска стале уз непријатеља хришћанства против Русије…“ и против Србије (Види: Др Алексије Јелачић, Русија и Балкан – Поглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља (866 – 1940), Београд, 1940, стр. 68). Припремили су и искористили Аустро-Угарску империју да нападне Краљевину Србију.
Кроз цело ХIХ и ХХ столеће Срби су били главна сметња за остварење империјалистичких планова и намера извесних западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста и њихових мултикорпорација, које су на почетку ХХ столећа ангажовале Базила Захарова, човека мистериозног порекла, озлоглашеног трговца оружја, да спроведу своје планове и намере у оквиру глобалне стратегије и доминације над Србијом, што су на крају, на нашу жалост и остварили крајем ХХ столећа.
У овом контексту потсетили бисмо на књигу Sidney Bradshaw Fay-а „The origins of the World war“ у којој је објавио факсимил Аустроугарског телеграма са објавом рата Краљевини Србији, у којем дословно стоји:
„Пошто Краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом.
Аустро-Угарски министар спољних послова, гроф Бертхолд“ – „The Royal Serbian Government not having answered in a satisfactory manner the note of July 23, 1914, presented by the Austro-Hungarian Minister at Belgrade, the Imperial and Royal Government are themselves compelled to see to the safeguarding of their rights and interests, and, with this object, to have recourse to force of arms. Austro-Hungary consequently consider herself henceforward in a state of war with Serbia.
The Austro-Hungarian Minister for Foreign Affairs.
Count Berchtold“
(Види: Sidney Bradshaw Fay, The origins of the World war, New York – The Macmillan Company, Nineteenth Printing, 1961, c. 418).
О овим историјским чињеницама и узроцима који су довели до трагичног Првог св. рата, писао је између осталих историчара и Паркер Томас Мун (Parker Thomas Moon) у књизи коју је објавио под насловом „Imperialism and world politics“, где између осталог, стоји:
“Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабсбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про-аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’…” (Види: (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново“, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259 ).
Енглески текст гласи:
“ For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league. Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the ‘German road to the East’…” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).
Tobitibilo ka danas objavit rat e mailom.
да. то је била тактика да се србија понизи. без дипломатских нота. али, тиме су понизили само себе јер је европа остала згранута таквим понашањем.