На данашњи дан 1915. почела албанска голгота српске војске

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење Српске војске и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/16. током Првог свјетског рата.

Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, гдје су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихватање до безбједносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Италији и сјеверној Африци.

Процјењује се да је више десетина хиљада војника и цивила страдало током повлачења, од последица рањавања и исцрпљености. Након опоравка, око 150.000 припадника Српске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. гдје су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења земље.

Под притиском велике аустроугарско-њемачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донијета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардарa, због продора бугарске армије, пресјецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солунa. Српска војска је успјела да избјегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избјегла најопаснија криза од почетка рата.

Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донио је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

„Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цијела влада са предсједником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве предсједника Пашића је опсјела маса избјеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући ријечи утјехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио:

,,Народе не бојте се, добро бити неће!“

Долазак на Крф

1. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, ,,Острву спаса“, како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа.

Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти“, а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

На Крфу је Дринска дивизија под управом Крсте Смиљанића била смјештена у Сан Матијасу које је у брдима и одакле се не види море. На слави града Крфа 1916. у свечаној литији која је носила мошти Светог Спиридона учествовали су краљ Петар I и митрополит Димитрије, као и српски војници.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: