На данашњи дан 1883. године угушена је Тимочка буна

У Алексиначком округу почела је буна у три среза истовремено бољевачком,црноречком и бањском.

Непосредни повод буне је био одузимање оружија од народа јер је реформом војске краљ Милан укунуо такозвану народну војску и увео стајаћу односно регуларну војску која би му била одана.

Истовремено прије буне су одржани избори за народну скупштину у којој су радикали освојили велику већину и самим тим остварили право на владу.

Како то није одговарало краљу Милану због нетрпељивости према Николи Пашићу и самим радикалима, краљ прави преседан и владу поверава Николи Христићу који постаје и премијер и министар унутрашњих послова. Кадар већ проверен од стране династије Обреновић као човек вјеран династији и диктатури.

Вође побуне били су локални радикалски прваци: у бољевачком срезу поп Маринко Ивковић, Добросав Петровић и поп Милија Петровић; у сокобањском срезу Љуба Дидић, а у Књажевцу Аца Стојановић, Гавра Аничић и други. Новембар 1883. године је био најтрагичнији мјесец у историји Зајечара. Назван је “месецом смрти”. Преки суд је изрицао смртне казне, које су већ сјутрадан извршаване на Краљевици. Преки суд је у Зајечару осудио 825 учесника буне (94 на смрт, остале на робију, заточење и затвор, док је 70-оро ухапшених ослобођено).

Тимочка буна је почела 20. октобра 1883. године у Кривом Виру и проширила се цијелим тимочким регионом у источној Србији. Повод за буну дала је апсолутистичка владавина краља Милана Обреновића, Закон о устројству војске који је краљ Милан донио јануара 1883. године, као и распуштање радикалне Скупштине одабране од стране народа, септембра 1883. године.

Закон о устројству тј. реформи војске подразумјевао је укидање народне и формирање редовне стајаће војске. Сам по себи Закон није био споран али први корак ка његовом спровођењу било је одузимање оружја од народа и народне војске, што је довело до побуне, најприје у Лукову где су се почетком октобра мештани Кривог Вира побунили.

Покушај владавине демократије у краљевини је осујећен и забрањен. Иако су постојали сви предуслови за владавину права показало се да је ипак краљ једини стварни владар а да све остале институције које су преписане из за то време демократски уређених држава уствари само фикус који треба само да покаже на папиру озбиљност и демократичност једне земље без стварне воље да те институције заиста раде свој посао за који су и намењене.

Није случајно што је владар наредио да се разоружа народна војска јер је она заиста и била једина која је могла да заштити демократију, односно у то време народ није ни знао шта је демократија али је знао шта је право и шта су беспотребни намети краљевих чиновника и закона које је он доносио. Све се то дешавало под изговором напретка и бољитка свих а у ствари само су се стварали услови да се учврсти власт једног човека то јест краља. Парламентарна монархија већ у почетку настајања је била осуђена на пропаст а то је настављено и касније кроз историју.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: