На данашњи дан 1371. десила се битка на Марици

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на ријеци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства, под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу).

Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша Мрњавчевић и обојица су погинули у бици.

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчког Ормениа у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги – „Погибље Срба“.

Краља Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успјева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Учесници у Маричкој бици

Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке.

Турски извори наводе да су поред деспота, краља и „краљевих невјерника“ у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV вијека, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,… негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.

Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Сјеверна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нијесу учестовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина; Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нијесу имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и наследника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увијек поштовали.

На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Водена.

Турске снаге којима је заповједао румелијски беглер-бег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дринопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Најчешће забуне у вези са учесницима боја на Марици

На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учестовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуна. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учестовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примјеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су жељели да увеличају значај побједе која је представљала тријумф ислама над хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.

У другом примјеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и област Македонију као дио Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију.

Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.

Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учестовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нијесу сматрали за потребно да их посебно наведу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: