На дан првог Вимблдона — осврт на Новаков пут славе на трави
1 min read
На данашњи дан када је 1877. године на лондонском терену „Алл Енгланд Цлуб“-а започета историја Вимблдона, најстаријег и најпрестижнијег тениског турнира на свету, Србија има више него разлога за понос. Тај понос има име и презиме — Новак Ђоковић.
Српски ас, симбол упорности и спортске дисциплине, и ове 2025. године наставља да исписује историју. У понедељак је остварио своју 100. победу на Вимблдону, савладавши Аустралијанца Алекса де Минаура резултатом 1:6, 6:4, 6:4, 6:4 и тако се пласирао у четвртфинале, по 16. пут у каријери на трави „Светог тениског храма“.
Иако је меч започео тешко, губитком првог сета, Ђоковић је поново показао зашто га свет препознаје као једног од најбољих спортиста у историји. Са 38 година, вратио се у темпо, преокренуо резултат и ушао у књигу рекорда као тек трећи тенисер у историји са 100 победа на Вимблдону — придруживши се легендама као што су Роџер Федерер и Мартина Навратилова.
Седмоструки шампион, на корак од осмог злата
Новак Ђоковић је Вимблдон освајао седам пута (2011, 2014, 2015, 2018, 2019, 2021, 2022), а овај турнир га је често дефинисао као неприкосновеног краља траве. Побеђивао је у најдраматичнијим финалима, против најтежих ривала — Федерера, Надала, Берретинија… Вимблдон му није био само бојиште, већ сцена на којој је годинама показивао да таленат и рад, употпуњени карактером, доносе резултате.
Ове године, након опоравка од повреде колена, Ђоковић је стигао у Лондон без превеликих очекивања. Ипак, како и сам каже — када закорачи на траву Централног терена, нешто се у њему пробуди. То нешто, изгледа, још увек није спремно да се преда.
Више од тенисера – симбол једног народа
Ђоковићев успех на Вимблдону никада није био само спортски. Он је постао симбол истрајности, поноса и вере у себе — вредности које дубоко одјекују у српском народу. У времену када се вредности често релативизују, Новак остаје доследан – и на терену, и ван њега.
Док Вимблдон обележава свој историјски почетак, Србија има разлога да празнује — јер један њен син, рођен далеко од лондонских травњака, у Београду, постао је вечна страница тог тениског летописа.
