На бијелом коњу (3)

Пише: Слободан Милић

Неки српски писци раних деведесетих, дакако из сујете и личних разлога, пребјегли су у Хрватску и Босну, Јеврем Брковић није српски већ црногорски, или како он жели да нагласи – дукљански писац.

Одгојен на епској традицији и косовском миту, објавио је прве књиге на екавском наречју, па су му, као талентованом пјеснику, Србија и српска гласила у извјесном смислу отворили врата. Али не у мјери у којој је он то замишљао да заслужује, јер никад на тим просторима није успио да стане у ред пјесника прве поставке какви су Бећковић, Раичковић, Павловић, Б. Петровић. Љ. Симовић и други. Вјероватно су се због тога током година у њему гомилали завист и гњев, што је прерастало у мржњу сличну оној коју су давно, у току II свјетског рата, исказали Секула Дрљевић и Савић Марковић – Штедимлија, чији је Брковић, то је сада очито, вјерни сљедбеник.

Због тога, а и због стицаја неких других околности, догодила се експлозија, па је почетком деценије Брковић пребјегао у Загреб – у тренутку сукоба са Хрватском, када је требало пружити подршку свом народу.

Брковић је свој поетски израз, посебно онај у екавском маниру, градио на премисама традиционализма, српске народне пјесме и црногорског фолклорног насљеђа. Као такав, сакупљао је куђеље, преслице, вретена, вериге, котлове и друге предмете и значајке некадашњег црногорског реквизиратијума. То је на неки начин давало и печат његовом стваралаштву које се одвијало у оквирима тих одредница.

Као релативно успјешни поета, изазивао је завист и одиозност међу неталентованим или мање талентованим писцима, а у вези са својом идеолошким, националним и естетским убјеђењима водио је жустре и жестоке полемике у загребачком „Оку“ са онима који ће, 1999. године постати његови вјерни сарадници, да не кажем сљедбеници и извршиоци његове воље (Р. Ротковић, М. Стојовић, С. Перовић).

Бјегством у Загреб, Брковић је своје стваралаштво обојио „дукљанством“ и политиком, што је полако прерастало у еуропејство и мондијализам. Отуд ће се у својим пјесмама (али и књигама-памфлетима) обрушавати на све што „мирише“ на Српство и Православље, али и на Црну Гору какву је он понио у мислима и сјећањима, па ће на почетку једне своје књиге ускликнути: „О Црна Горо, о пасја земљо“, носталгично ламентирајући над њеном даљом судбином.

Вапиће за ускрснућем земље дукљанске и молити Дубровник и Конавле да му опросте због „несанице од виђеног пакла“. Тражиће опрост и од оних који су се током тог несрећног рата снажно експонирали као велики противници Српства и Православља, али ниједном ријечју неће поменути „Бљесак“, „Олују“ и крвави изгон Срба из Крајине који се одвијао под диригентском палицом Вашингтона и уопште Запада.

Неће поменути, нити се сажалити над хиљадама побијених православних душа.

Дакако, ради добра свога, апанаже и извјесне (свакако пролазне) славе у Тамо лијепој њиховој. Чак ће успјети да у три наврата, како је изјавио на ТВ Црне Горе, приступи Фрању Туђману.

Приликом повратка из добровољног изгнанства, Брковић ће истаћи преко поменуте Телевизије: „Враћам се у најцрногорскију Црну Гору у њеној историји, али стојећи на овој страни (хрватској, прим. С.М.) додаћу и то како је Хрватска моја друга домовина. Уздигнуте главе враћам се у Црну Гору“.

Дакле, Јеврем Дукљанин, пургер са Јелачића плаца и Илице, вратио се на бијелом коњу и одатле, са четири разреда основне школе и два курса (да ли новинарска или графичка, тешко је утврдити) ускочио у фотељу првог човјека тзв. Дукљанске академије.

Тиме је у оптицај стављена трака заустављена 1989. године, праћена некадашњом брозовском реториком и фразеологијом, са свирачима који су давно одсвирали своје, а који сад, извађени из нафталина, звуче више него отрцано. Да не набрајам њихова имена појединачно. Има их тачно 49 – онолико колико Дукљанска акдемија има чланова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: