Музику жртава из Јасеновца спасао од заборава

Прави пример културне дипломатије проналазимо у активностима наших људи који живе и раде у свету, али не заборављају своје корене. Управо такав опис одговара Новосађанину Душану Михалеку, који је недавно у српској амбасади у Израелу одржао предавање о музичким везама наше и Свете земље. Михалек иначе потиче из музичке породице. Његов деда по мајци је Бранко Ченејац, композитор и хоровођа, професор карловачке Богословије, а отац Иван и мајка Мирјана били су музички педагози.

Душан Михалек је у Београду дипломирао и магистрирао музикологију на ФМУ, код чувених професора Николе Херцигоње и Стане Ђурић Клајн. Од 1972. је био главни и одговорни уредник Редакције музичког програма Радио Новог Сада, све до 1991. када одлази са породицом у нову домовину Израел, где и данас живи. Учествовао је у оснивању одељења за сценске уметности и музику Матице српске и за њену 160. годишњицу 1986. године, компоновао је химну на стихове Раше Попова. Наш саговорник је био директор Израелског музичког центра до 2005. године, а о музичким везама наше и Свете земље, у разговору за „Политику” каже:

‒ У музикологији смо помињали „Свети мост”, имагинарну комуникацију захваљујући којој су древне мелодије Давидових псалама и молитве првих хришћана, долазиле до наших крајева. И грегоријански корал и српско црквено народно појање вуку корене из Свете земље. Нисам ни сањао да ћу на том „Светом мосту” ево већ тридесет година помагати везама и зближавању толико удаљених култура. Успео сам да хор религиозних Јевреја у Израелу више пута пева комплетну Литургију Стевана Мокрањца. Успео сам да први хорски црквени концерт у две хиљаде година историје Јерусалимске патријаршије буде управо концерт српског хора из Торонта, у цркви над Маријиним извором у Назарету. Постигао сам да израелски музичари и ансамбли гостују у крајевима моје отаџбине и обрнуто. Предавао сам на курсу за уреднике израелског радија, захваљујући чему је овде музика Горана Бреговића постала изузетно популарна. Данас у Израелу делује десетак дувачких ансамбала, чак бољих од оних из Гуче. Такође је велику популарност стекла и српска духовна музика. Уредница јерусалимског радија, религиозна Јеврејка, замолила је на самрти да је сахране уз звуке Херувимске песме Стевана Мокрањца…

Трагајући за старим нотним записима и заборављеним композиторима, наш саговорник је поносан и на нека своја „открића” о којима говори:

‒ Дошавши у Израел, схватио сам да постоје теме за које уопште нисам знао. Пре свега су везане за Холокауст, Јасеновац, страхоте и заборав. У израелским архивама наишао сам на ноте и документе музичара Јевреја са подручја моје отаџбине, који су тамо били потпуно заборављени (Рикард Шварц, Ерих Елиша Самлаић, Лавослав Грински и др). Срећом, Јевреји су имали мудру навику да дупликате својих дела шаљу у Јерусалим. У Холокаусту су истребљени, али су у јерусалимским архивама остала њихова дела. Срећан сам што сам успео да од заборава спасем музику жртава Јасеновца (и других стратишта), да организујем концерте, емисије, снимања, издавања дискова. Тако је бар њихова музика сачувана, кад су они убијени на зверски начин.

Догодило се да је Михалек током једног боравка у Трсту ушао у српску Цркву Св. Спиридона и ту такође открио један битан податак за нашу музику.

‒ Трст је у првој половини 19. века био један од центара света захваљујући паробродима који су заменили венецијанске једрењаке. Тршћански Срби, бродовласници су своје богатство уложили у Цркву Св. Спиридона. За потребе богослужења, наручили су 1840. хорску литургију од композитора химне Трста, Франческа Синика. Када сам је открио, „уназадио” сам српску музику за петнаестак година, јер се до тада сматрало да је прву српску хорску литургију написао Корнелије Станковић у Бечу. Синикову литургију сам транскрибовао у нову нотацију, објавио, певао са хором и снимио, тако да је данас присутна у историји српске музике. Доцније су пронађене и старије литургије, у Темишвару и Пакрацу ‒ каже наш саговорник и истиче да уживајући данас у српској хорској црквеној музици, морамо одати поштовање тим пионирима, коју су се за њу изборили и против забране Васељенског патријарха, јер је у Јерусалимској патријаршији и данас забрањен хор у цркви.

На питање како се сећа својих професора са академије који су битан део наше музичке културе Михалек одговара:

‒ И Никола Херцигоња и Стана Ђурић Клајн су формирани у левичарском покрету пред Други светски рат и борили се против нацизма. У дому гђе Клајн (тада Рибникар) донета је одлука о устанку против нациста. Херцигоња се борио у партизанима. Од госпође Клајн сам стекао љубав према архивском истраживању, а од Херцигоње поглед на музику као друштвену појаву.  Херцигоњини погледи су били широки, далеко од догматских. Лето након студија провео сам у САД и на тамошњим универзитетима схватио да је Херцигоњин „дијалектички материјализам” заправо врло савремен вид музикологије, који се тамо звао „антрополошки”. Те две љубави покушавам да пренесем млађим генерацијама: рад у архивама (а не само на интернету) и сагледавање свеукупне улоге музике у друштву.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

Знамо ко смо, Срби смо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: