МУК. БЕКЕТ
Пише: Сибин
Бекетова реченица је квргава. Непроходна. Кратка и испрекидана. Окоштала. Ликови је изговарају насумице, ни најмање, притом, не водећи рачуна следи ли какав смисао, да ли прати ток разговора, развија ли радњу. Уз то, у најмању руку, покрети су им неприродни; то су гегови, бауљања, укопавања. Укупна атмосфера је одбојна. Сцена је празна. Расвјета пригушена.
Ликови су ноторни садисти (Хан, „Крај партије), или предани мазохисти (Лики, „Чекајући Годоа“), који су управо због те екстремне карактерне једноличности, суштински безособени. Увијек већ, стављени су пред свршен чин!
Познато је како му је сметало кад год би га подсјетили да је неко вријеме био лични Џојсов секретар, јер је овај био слабовид па му је Бекет помагао при лектури рукописа. Такође постоји прича да је, једне ноћи у башти неког ресторана, Џојсова ћерка током плеса приговорила Бекету како је исувише повучен док не би попио коју више.
На улици га је из револвера упуцао фан коме је од новца који је добио од Нобелове награде платио кауцију па је овај убрзо пуштен из затвора. Није давао интервјуе. На вијест да је добио Нобела, његова супруга, Сузан, преко телефона је крикнула: „Каква катастрофа!“
Умро је у париској, градској болници, сам. Захтијевао је да га третирају као и остале пацијенте.
Према једној енглеској студији, после Шекспира Бекет је драмски писац о коме се и данас највише пише.
Јбт,ови текстови му дођу као глас вапијајућег у људској пустињи Црње и Горе.Само настави.
Браћо,свога посла.
А имамо и око чега.