ИН4С

ИН4С портал

Мухарем Баздуљ: Може ли Србин бити муслиман?!

1 min read
Muharem Bazdulj

Мухарем Баздуљ

У више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље.

Шестог априла ове године навршило се тачно стотину година од рођења Мусе Ћазима Ћатића, пјесника који се сматра оцем модерне бошњачке поезије. Рођен у Оџаку, у Посавини, у години аустроугарске окупације (1878), а умро као тридесетпетогодишњак, у првој години Првог свјетског рата, Ћатић је за свог кратког живота био савременик почетака вестернизације и европеизације Босне и Херцеговине. Ћатић је био боем који је живио програмски неуредно, но како то зна да бива, стотину година послије његове смрти, он се сматра фигуром од националног поноса. Неколико основних школа у Босни и Херцеговини носи његово име, као и гимназија у Тешњу. У доста градова постоји улица која се зове по њему. На новчаници од 50 конвертибилних марака налази се његов лик, што ће рећи да ћете у свакој бољој мјењачници у Србији за једног Мусу добити једног Вајферта и једног Миланковића – 3.000 динара.

Прву пјесму Ћатић је објавио 1898, кад је, дакле, имао двадесет година. Пјесма се зове Огањ и има карактеристичан мото. С којим је ријечима отац модерне бошњачке поезије ступио на књижевну сцену? Овако гласе ти стихови:

Из српске душе овај огањ врије,

Само за Српство моје срце бије.

У својим раним двадесетим, Ћатић интензивно пише поезију надахнуту сопственим српским патриотизмом. У пјесми Српски понос каже, рецимо, овако:

Ја сам Србин, српско д’јете,

Српска ми је савјест чиста;

Јуначких ми ђеда слава

Ко сунашце жарко блиста.

У истој пјесми су и ови стихови:

Славим Марка и Милоша;

Славим храброг Ђерзелеза:

Имам њину успомену,

Бритки ханџар оштра реза.

У годинама у којима се осјећа као Србин, Ћатић пише и пјесму која се зове Исламу и која почиње овако:

О Исламе, вјеро моја света,

Спасу душе гријешничке моје,

Велике су Твоје свете мисли,

Твоје име величанствено је!

Ћатићева судбина је у много чему карактеристична и парадигматична за босанскохерцеговачке муслимане с почетка двадесетог вијека. Само неколико година након што је поетски проклињао издајнике српства, Ћатић ће најприје да пригрли калајевско бошњаштво, да би пред крај живота почео да пише пјесме из којих се открива да је почео да се осјећа као Хрват. У једва петнаестак година свог одраслог живота, успио је да буде и Србин, и Бошњак, и Хрват. Једина константа у његовом идентитету била је то што се све вријеме осјећао као муслиман.

Да се разумијемо, Ћатић нипошто није био никакав традиционални вјерник. Банално говорећи, био је пијанац. Чак му и на гробу пише да је „боемски живио“. Кажу да га је његов мостарски мецена Мухамед Бекир Калајџић редовно водио на ручак, али му није давао новац знајући да ће овај новац умјесто на храну потрошити на пиће. Успркос томе, осјећао је снажну сентименталну идентификацију са исламом и исламском културом генерално.

Ћатићево одбацивање српског националног осјећања има везе, чини ми се, са тенденцијом која је међу српском националном елитом још у његово вријеме постојала, мада тада није била потпуно доминантна, а према којој се изједначавају српско национално осјећање у етничком смислу и припадност православљу у вјерском.

Могло би се надуго и нашироко анализирати зашто је тако. Дио разлога крије се несумњиво у дугој отоманској окупацији, односно у чињеници да је ослобађање Србије истовремено било и ослобађање од Турака, а словенско муслиманско становништво које је примило ислам, задржавши језик, културу и велики дио обичаја, олако је идентификовано са Турцима. Имајући у виду да су све до балканских ратова, што ће рећи до прије стотину година, између осталог и Санџак и Косово још увијек били под управом Отоманског царства, непријатељство према Турцима није било тек неки давни скоро митски анимозитет него чињеница свакодневног живота. Ипак, то не објашњава до краја потребу да се словенско муслиманско становништво прогласи Турцима и да га се ултимативно позива да се врати „прађедовској вјери“.

Чињеница је да је великом броју православних Срба, сваки муслиман који се осјећа као Србин аутоматски сумњив, ако није спреман да се покрсти. У том смислу је изузетно индикативно искуство Мустафе Мулалића. Чудна је његова животна прича и ако би какав стереотипни српски националиста тражио муслимана по својој мјери, тешко да би нашао бољег од Мустафе.

Родио се у Ливну 1896. године. У Краљевини Југославији био је активиста и посланик Живковићеве и Јевтићеве Југословенске националне странке. Године 1941. повезује се с Дражом Михаиловићем и одлази на Равну гору. Био је члан Врховне команде Југословенске војске у отаџбини и члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета. У Михаиловићевом штабу је био све до априла 1945. године. У социјалистичкој Југославији је као четнички колаборациониста осуђен на пет година затвора. Казну је одслужио у Главњачи, а послије робије је живио у Сарајеву гђе је радио као трговац. Умро је 1983. године.

Иза Мулалића су у рукопису остали мемоари под насловом „Хроника Другог свјетског рата из аспекта мојих доживљаја и расуђивања“. У њима је и епизода у којој Мулалић описује један свој београдски доживљај. Дошавши једном приликом с Равне горе у Београд, у некој кафани се сусрео с неколико симпатизера четничког покрета. Дочекали су га са добродошлицом. У једном тренутку га, међутим, један риђокоси прота одведе за засебан сто и рече му: „Здраво, куме.“ Мулалић се зачудио јер је овога видио први пут, па га је упитао: „Откуд смо кумови, кад се први пут видимо?“ Поп је одговорио овако: „Ето, ја сам ти кум! Кад се будеш враћао у прађедовску вјеру, немој да тражиш кума, ја сам ти се први, и то од свег срца, јавио за кума.“

Присјећајући се тога годинама касније, Мулалић биљежи: „Било ми је јако тешко. Тај шовинистички препад ме је дубоко вријеђао. У својој вјери ја нисам био колебљив да не би таквом атаку одолио, али ме вријеђало што овакви испади наносе штету националној ствари.“

Мулалић се тада упушта у расправу с попом па га пита на коју прађедовску вјеру мисли, а прота одговора да мисли на православље, наравно. Мулалић каже да је његова прађедовска вјера богумилство, а да је и њему и попу заједничка прађедовска вјера Перун, односно словенски политеизам, па пита попа да се он врати Перуну. Поп на то побјесни те каже како су му дражи муслимани-Хрвати од муслимана-Срба јер према њима „нема обзира у провођењу наше политике“. Несретни Мустафа излази из кафане јако ожалошћен. Овако се тога сјећа: „Пукла ми је пред очима реална слика наше стварности, наших неискрених односа. Мјесто борбе против окупатора, виђех да нам предстоји међусобна борба.“ Мустафа Мулалић је био Србин, што се каже – са дна каце, али некима, ето, ни то није било довољно, само јер је био муслиман.

Наоко парадоксално, али управо је у социјалистичкој Југославији појединцима који су поријеклом из муслиманских породица било најлакше да се осјећају као Срби. Разлог за то је маргинализовање религије у јавном животу. Велики број истакнутих политичара и умјетника са именима оријенталног поријекла у СФРЈ су се изјашњавали као Срби. Меша Селимовић и Скендер Куленовић су само најистакнутнији међу њима.

Ратни распад Југославије, а нарочито рат у Босни, учинио је готово немогућом ширу и масовнију идентификацију јужнословенских муслимана са српским националним осјећањем. Мржња с којом су рушене џамије и практично сви симболи исламске културе, интензитет и окрутност злочина, а напосљетку и изјава Ратка Младића дата баш у Сребреници 11. јула 1995. да је послије буне против дахија дошло вријеме за још једну освету Турцима – све то указује на одбацивање муслиманске компоненте властитог идентитета из српске перспективе.

Уосталом, у више од стотину протеклих година хиљаде појединаца из муслиманског миљеа осјећали су се Србима без икакве потребе да пригрле православље. Не улазећи овђе у личне мотиве и не проблематизујући то на било који начин, ваља чисто социолошки примијетити да је Емир Кустурица ваљда и прва особа босанскомуслиманског поријекла којој је пуно право да се осјећа Србином шира друштвена заједница признала тек кад је прешао на православље. Истовремено постоји читав низ особа српског поријекла и етничке припадности које су у Сарајеву прешле на ислам и почеле се аутоматски изјашњавати као Бошњаци јер очито ни из тамошње перспективе није могуће бити Србин исламске вјероисповијести.

Коча Поповић је некад почетком седамдесетих година прошлог вијека казао како Албанци могу да буду добри Југословени, али да не могу да буду Срби. На сличан начин би се данашња српска политика требала односити према Бошњацима у Србији. Они могу бити добри политички Срби, лојални држављани Републике Србије, али је илузорно од њих очекивати било какав претјеран сентимент према православном имагинаријуму.

Уосталом, случај Адема Љајића је ту одличан примјер. Ако је он вољан да мирно стоји док слуша државну химну, ако је вољан да игра за репрезентацију своје земље, бесмислено је од њега очекивати да се активно идентификује са текстом који се скоро без изузетка чита у православном кључу.

Кад Александар Вучић каже да су Бошњаци и Срби исти, једино су им религија и вјера различите, то је у савременом политичком тренутку реална и остварива перспектива којој ваља тежити. Свима би нам овђе било боље да локална етногенеза није била базирана на религији него као у већини случајева на језику. Ако су католици, муслимани и православци који говоре албански сви Албанци, ако су католици и протестанти, па и све више муслимана којима је матерњи језик њемачки Нијемци, штета је што нас Јужне Славене језик није спојио чвршће него што нас је религија раздвојила. Сада је, међутим, тако како јест, што не значи да је забрањено надати се и сањати.

Уосталом, Муса Ћазим Ћатић је прије стотину и петнаест година писао:

Једна нада болну душу тјеши;

И са срца црни очај брише,

Нада слоге – братског јединства

За чим Србин умире и дише,

Јер је слога спасоносна зора

Што ће збрисат мрак нам са обзора.

А Његош 1847. године, у писму Осман-паши Скопљаку каже овако: „Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било.“

Има се, дакле, на чему градити слога.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

32 thoughts on “Мухарем Баздуљ: Може ли Србин бити муслиман?!

  1. Bazdulj (vjerovatno namjerno) nije shvatio stihove Muse Cazima Catica. Catic je bio za „bratstvo ijedinstvo svih juznih slavena“ i zato je kroz pjesmu predstavio brata Srbina pjevajuci u prvom licu. To nije njegova deklaracija etnicke pripadnosti, to je umjetnicko djelo gdje on u prvom licu pjeva o tipicnom Srbinu. Npr, Catic kao musliman nije imao nikavu „slavu“, a u pjesmi je spominje. „Јуначких ми ђеда слава“ jer su slave tipicna karakteristika Srba. On je posvetio pjesmu tipicnom pripadniku bratskog naroda, ne sluteci da ce se roditi posrbica kao Bazdulj koji ce tu njegovu dobronamjernost iskorisitit da ga oblati kao prevrtljivca.

  2. Ako su nacije kao pasmine , genetske karakteristike jedne grupine pasa… pa zbog tih odlika uocavamo da nisu svi psi isti , te smo ih kategorizovali u razne vrste …Njemacki ovcari , Sarplaninci, Pudlice , Jazavicari itd…. Da li samo zato sto smo neke neke nemacke ovcare istrenirali kao pse cuvare ovaca, neke za detektovanje droga , neke za detektovanje eksploziva , neke razmazili… da li sada bilo koja od tih podgrupa nemackih ovcara , vise odjednom nisu nemacki ovcari ? Ili moramo sve nemacke ovcare pretrenirati u cuvare ovaca , da bi se ovcari i dalje osecali ovcarima ?
    Pretpostavljam da je podela pasa na razne pasmine adekvatna budjenju nacionalne svesti kod ljudi (objasnjavana kao napredna ideja …medjutim i dalje je PODELA = ZAVADA …zavadi pa vladaj ) (taktika koristena od strane vladajuce klase , koja je tezila da ima jacu moc / vojsku pri grabljenju tudjih zena ,teritorija , vecu bazu za ubiranje poreza , i zedj za vecim titulama )

    3
    1
    1. Mogli su biti Srbi 1990. i 1991. zar ne?
      Nije bijes Srba u Prijedoru i Banjaluci poceo 1992. moj prijatelju vec od klanja u Jasonovcu 1941. kada je vecina muslimana stala na stranu Ustasa. Malo li je bio period od 1945. do 1990. da se muslimani odluce za sazivot?
      Sjecam se ponosnih prica iz Sarajeva 1991. „Moj babo je bio u Hanzdar Diviziji! Sve vlahe cemo u logore!“
      E, pa, Srbi su vec to dozivjeli 1941. pa kad su vidjeli da se isto ponasate 1990. i 91. u ratu u Hrvatskoj…sta si mislio da ce se desiti?

    1. Tesko. Uzmes tramvaj na Bascarsiji i 20 minuta kasnije izadjes u Srbiji. Razmisli malo o tom kakav je uticaj ratni zlocinas Izetbegovic imao na Srbe i BiH.
      Uostalom, da ga citiram „Zrtvovacu sve i svakoga za islamsku BiH“ Toliko je uspjeo u svojim namjerama o odvajanju o Srbije (priblizio je na 10 tramvajskih stanica od centra vehabizma i BiH) i islamizaciji (Nasilna federacija koju 50% kontrolisu fanaticni Katolici)

      7
      1
    1. Kako ne trebamo? Pa, kome ces onda komentatisati na portalu? Na koga ces da uperis prst i kazes „E, ja nisam to, zato sam ovo!“ Ciji ces jezik da ukrades? Od koga ces vakcinu da dobijes?
      Cudnu si zemlju izabrao da zivis ako zelis da budes daleko od Srba.

    2. Догод вам је српски матерњи језик, не можете побећи од онога што сте.

      2
      1
  3. Na žalost, ovo je tekst koji se pojavio sa nekih 200 godina zakašnjenja. Da su naši preci drugačije odlučili i da se nisu delili po veri, verovatno bi istorija bivše Jugoslavije bila manje krvava. Ali, mnogo negativnih stvari se izdešavalo i tu više popravke nema. Ogroman deo krivice je na nama Srbima, ali i muslimani su odigrali svoju negativnu ulogu.

    13
  4. Srbin može biti svako onaj ko istinski slijedi srpsku nacionalnu politiku, srpsku nacionalnu ideju, osjeća se srpski, izvršava svoje dužnosti prema srpskoj državi i narodu, ma kako mu bilo ime.
    Ja sam Srbin.

    33
    2
  5. To se moglo pre 120 godina. Danas ne. Mislim, može i danas, ali ne masovno. I tvrdim da smo mi glavni krivci i naše političke i verske vođe i njihova isključivost. Kad je krajem 1890 ih u Dubrovniku na vlasti bio krug Srba katolika, tad su oni bili trn u oku vladike dalmatinskog Nikodima Milaša koji je govorio šta će nam oni, oni su tvrdi rimokatolici, koji veru pravoslavnu nazivaju vlaškom. A Dubrovnik i Cavtat puni oduševljenih Srba. Oduševljenih Obilićem, carom Dušanom, slobodnom Srbijom kao pijemontom. A nisu to bili ni Jovanovići ni Petrovići, ni Milutinovići. To su bili Pero Budmani, Luko Zore, Medo Pucić, Matija Ban, Marko Car, Antun Fabris, Mato Vodopić, razni svećenici kao dum Stojanović, Vlaho Bukovac, Valtazar Bogišić, Marko Kolendić…. 27 godina su oni gradili svoje srpstvo, štampali listove kao „Dubrovnik“ i „Srđ“, ulazili u klinč sa onima koji su propagirali hrvatsko ime, a nama nisu bili dobri zbog imena i vere…Naše političke vođe nisu mogli da nađu način kako da ih uključe u naše biće, a naši popovi su ih doživljavali kao pretnju, jer bi onda značilo da Srbin može biti i bez pravoslavlja. Kakva kratkovidost. Zbog čega, zbog vere koju smo dobili od Vizantije ili od Rima ili od Osmanlija. Ognjem i mačem, milom ili silom, naspram onog što smo jedino sa sobom doneli na Balkan. E moj Nikodime…

    17
    2
  6. Muhareme brate, zbog čega patiš što ne možeš biti Srbin? Za mene ne moraš biti ni Srbin, da bih te osećao kao svoga, a kamoli pravoslavac. Osećam te kao svoga, kao dobrog čoveka i kao dobrog pisca. Čovek moga jezika. Ti budi srpski pisac. Za ponos svima nama, malo li je?

    12
    3
  7. Један Србин никада не може да буде муслиман. То је можда некада у историји могло у првој генерацији, али свако ко је конвертовао у ислам, постајао је Турчин. Као што је свако ко је конвертовао у католичанство, постајао Хрват. Дакле прелазак Срба у друге вере на овим просторима значи тихи геноцид српског народа. Ми Срби можемо бити верници или атеисти, али нас православље дефинише као нацију. Без православља нестајемо у једној до две генерације. Дакле свако ко нам продаје маглу о Србима католицима и Србима муслиманима нам не мисли добро. Ту предњачи шарлатан Шешељ. Овај момак можда ништа намерно зло не мисли, али оно што говори је погубно за српски народ. Он тога можда није свестан, а можда и јесте.

    2
    23
    1. На више скупова сам доказивао глупост тврдње да Србин не може бити исламске или друге вере. Чак су неки попови и владике тврдили да је Србин само православац, па још светосавац! То је нешто као већи ниво?
      Идиотизам чисти! Како не може бити Србин друге вере, па и исламске? Ко нормалан може да меша бабе жабе, односно порекло и веру?
      Шта су онда Срби атеисти? Немају нацију? А када Србин оде рецимо у суботаре, и даље га рачунају Србином? Роберто Бађо постао будиста, да ли је мање Талијан? Шкоти католици навијају за Селтик (Келтик), и хоће независност, док Шкоти протестанти су унионисти и навијају за Ренџерс, али и једни и други носе килт и свирају гајде. Колико има Шиптара католика, чак и праваолсваца?
      КОЛИКО СМО БРАЋЕ ПО КРВИ, ПОТОМАКА ИСЛАМИЗИРАНИХ СРБА, ОТЕРАЛИ ОД СЕБЕ, ТОМ КРЕТЕНСКОМ ТВРДЊОМ ДА НЕМАЈУ НИШТА ЗАЈЕДНИЧКО СА НАМА? Шта да раде људи исламске вере а презимена Марићи, Милићи, Питићи, Дудићи и остали, којима и презиме каже шта су пореклом? Да их терамо у малу Азију, да тамо траже претке?
      *
      Доста учених људи сматра да су генетски најчистији Срби управо потомци ПРВОИСЛАМИЗИРАНИХ СРВА. Нису морали водити одиве паши за прву брачну ноћ. А прави Турци се нису баш превише орођавали са њима, тако да су остајали генетски чистији.
      Колико је њих, приликом преласка у ислам, узиђивало иконе у зидове? А Мехмед-паша, Раде Ненадић, (није ни Соколоивћ, него су од Сокоца) није одведен са 5-6 година, него је већ имао пар година искушеничког стажа у манастиру. И постао Турчин? Ма немој.
      Бег Љубовић чувени, дошао из Мале Азије?
      Колико има наводних Хрвата чији се деда покатоличио. је ли, уз веру, променио ДНК?
      Сваки припадник исламске вере, коме презиме упућује да је словенског рода, посебно ако успе да нађе неке трагове о прецима, па се изјасни као Србин исламске вере, ИМА ПРАВО да се тако изјасни. Зашто му то негирати и терати га?
      Мислим да је православље права вера, мислим да свиња није нечиста, али, ако је он одрастао у том уверењу, нека га. зашто бих му ја то рушио? Уосталом, колико „научника“ побија и причу о Христу?
      И да ми неко научно докаже да је Нови завет превара, не бих могао да мрсим рецимо Бадњи дан и Велики Петак. Тако и брат исламске вере ако је одгајан да се моли Алаху, нека се моли. Ако цео живот није јео свињетину, не мора је јести ни сада. не једу је ни Јевреји,м ни суботари и још неки.
      Уосталом, на Западу, изнад сваког исламског центра су наведена имена 41 пророка, Аврам, Језекиљ, Данило…. Мојсије, Исус, Мухамед… Значи, признају Христа као пророка, само мисле да га је Мухамед превазишао. Ја се ту не слажем, али није разлог да им негирам порекло и претке.
      *
      На крају, шта ћемо са онима који (а има их све више) промовишу стару, словенску веру, па враћају Световида Перуна…Они сматрају да, како су пеци наших муслимана одустали од вере својих дедова, да су наши пра-пра преци (и наши и муслимански) у време Константина одустали од предчке вере. Ако су наши муслимани конвертити од пре 2-3 века, онда су и њихови АЛИ И НАШИ преци конвертити од 13ог века, од Миланског едикта? Од кога смо примили хришћанство? Од Грка. Па како не постадосмо Грци? Шта ћемо онда? Нека ми објасне ти што Србе исламце не признају за Србе.

      31
      4
      1. Браво Небојша, одавно нешто писменије и поткованије прочитала нијесан. Нема се шта додати.

        18
        1
    2. Каква будалаштина рећи да србин не може бити ни једне друге вере до православне! Због таквих и јесмо ту где смо. Да не причам о згражању појединаца кад се изјасним као атеиста… А немам шта друго бити до српкиња, то су ми корени и то не могу да бирам. Да ли верујем и у шта – то је већ нека друга приоча. Као што Мухарем и пише – сами одбацујемо своје због задртости.

      23
      4
  8. Dok je takvih, koji misle kao vi g. ĐukićU, ništa izgubljeno nije!
    Dok je takvih, boljih Srba, razumnih i blagorodnih, sve je položno, niz put otvoreno. Još je i neka zvijezda na nebu naša, srpska.
    Pa će da nam svijetli, da i mi jednom stignemo!

  9. Рене генон, француски филозоф, прешао је био у ислам и настанио се у Каиру. Никоме није пало на памет да му негира да је Француз, нити је икоме пало на памет да га прогласи Египћанином. И наш народ има изреку: „Брат је мио – које вјере био“!

    16
  10. E moj Muhamede brate srbine , pa neki ne daju ni nama da budemo crnogorci (Srbi) koji zborimo srpski; idemo u nasu Pravoslavnu crkvu (srpsku) a ne vama muslimanima,
    Tako ti je kad se Srpstva dovate nedostojni imena njegovoga pa svo Srpstvo oce da uniformisu po svom stanju suzene svijesti:

    12
    3
  11. Ridjokosi prota … Malo mu bilo sto je Mulalic Srbin kakav se rijetko radja, Srbin vitez, jos i vojvoda, slabo ga je to kazivalo, pa ga proto ridji priziva u pravoslavlje u memljivoj mehani!?
    Malo je njemu sto je ovaj bolji Srbin, nego neki drugi, mnogi drugi Srbin, pa bi on prota, valjda da Mulalica poboljsa, kako je dobro samo ono sto je pravoslavno!?
    Mulalica!?
    Eto, tako smo mi zavrtjeli razbratno kolo!
    Oni uskocili u tudju vjeru, pa ga okrenuli, a mi pritrcali pa ga zavrtjeli dok nam i jednima i drugima nije smrcilo i pomutilo u glavi, nikad da razbistri!
    Davnih dana pohitali da ih za svagda otpisemo!
    Oni izdali vjeru koja nije samo srpska, a mi izdali njih koji su samo Srbi! Sebe izdali!
    Unavidili da je nama koji rijetko u crkve zalazimo, vjera vaznija od svega, od bliznjega, od nas samih, od zivota naroda vaznija!
    Vaznije nama da smo pravoslavni, ma se na prste brojali, pod jednu krusku smalaksali!
    Sve smo mi do tancina proucili kako su oni, oni Srbi, prodali “ vjeru za veceru „. Nidje gladne oci nijesmo vidjeli, sazalili, kad smo vec zalili sebe, njih nijesmo, kako su oni to valjda iz cista bijesa cinjeli!? Svi lakomi, zar?
    Kako mnogi nijesu, svejedno je nama.
    Kad vec zalili nijesmo, jesmo li makar pokusali da razumijemo svoj narodni i drzavni interes. Susastveno da pojmimo kako smo odvec mali za deobe i nacionalne kaprice! Da je svakom narodu, pa i Srbinu, svaki odbitak, tragicni gubitak?
    Kako je svaki takav gubitak, nepopravljiva steta.
    Srpska steta. Srbinova steta!
    Kako ovdje, u strasnome razbratnom kolopletu, jedino Srbin cari svoju stetu.
    Jer, i njihova je steta opet nasa srpska.
    I danas, snage nemamo da istini pogledamo u oci. Da suocimo!
    Sve sto znamo, jadno nam je znanje, kako je jednom lakomi izdao!?
    Jednom!
    A mi, koliko smo mi puta izdali i njih i sebe???
    I onda, jos i onda koliko juce, kada umjesto da pravimo Srbiju, sa sve Srbe Srbiju, za pravoslavne Srbiju, i one katolicke, i ove muhamedanske Srbe Srbiju, pravili smo Srbinu, svakom Srbinu, tamnicu u Kraljevini SHS.
    Kako je ona svakome drugome bila put do necega, Srbima do nicega! … Do propasti ciste!
    Tada, e onda smo, kada smo najaci bili, onda smo ih pustili niz mutnu vodu : Dalmatince i katolicke Srbe u Istocnoj Hercegovini prepustili njima mrskim Hrvatima, bracu muhamedansku u bezumne pretvorbe gurnuli, kako ni do danas nijesu skrasili u necemu, bilo cemu smislenom. Pa lutaju, traze sebe tamo dje ih nema, niti ih je ikada bilo. U Turke po Raskoj zalaze, traze sebe u tudje!? Koji su njima i tudji blizi od srpskog brata, koji ih nece. Vec da nam se bespogovorno dokazu, da budu jos pobolji pravoslavci nego ovo mi, kako smo to zaumili jos mnogo prije nego se ridji prota nudio za kuma srpskom vitezu, vojvodi Mulalicu!
    Da se u pravu vjeru povrate, pa da onda mi koji se nijesmo prodali za vjeceru porazmislimo jesu li dovoljno okajali, jesu li zasluzili da ih primimo nazad u Srbe!!!
    Nije valjda da neko iskreno vjeruje kako je sva krivica u njima!?
    Mimo nas, jedino pravih Srba!
    Koji smo zbog ovoga i onoga, a svi znamo i zasto i kako, unavidili da je samo jedan jedini Srbin, onaj pravoslavni Srbin!
    Da su, recimo, Albanci tako razmisljali ni za pod krusku ih ne bi bilo. Ama su oni razmisljali, a mi nijesmo.
    I Njemci su razmisljali, i Spanci, i Francuzi …
    Srbi, nijesu.
    Mi smo zalili, (zlo)pamtili, sikterisali, prezirali, tugovali …
    Sve smo radili, samo mislili nijesmo.
    Da jesmo, ne bi nam uoci Bozica stizalo tuzno Muharemovo pismo. Cije prezime mene najmanje cudi i jos mi manje smeta, kako mi od nekih cegovickih odavna pati probavni trakt!

    9
    1
  12. Može kako ne može , pa svi bijeli narodi vode porijeklo od srba , i Danska se nekada zvala Srbija , i Baltičko o Tirensko more su se zvali Srpsko more , prvo klinasto pismo je u stvari stara srbika azbuka …..a ne da Bazdulj nije srbin , srbin je nego što je drugo !

    2
    11
  13. Сјајно! Сви његови текстови су врхунски. Само му је презиме необично. Мијењао бих га, па да су ми султани преци!

    2
    6

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *