Мучеништвом се небеса крове, патницима и јуначницима са Медове

Мало је народа било несрећније судбине али и гордовитије јапије у замршеним и злобудним портицима свјетске историје као што је имао србски народ, гдје су нам гробља још већа од живота, гдје се бранимо са острошког ћивота Крстом непобједивим, нагласио је у бесједи у Медови мр Слободан М. Чуровић Апис. Он је истакао да су у таласима крај Медове жишке будућих завјетника те да нијесмо сирочад, јер ви су они били „да би ми непрестано васкрсавали“.

Бесједу г. Чуровића преносимо у цјелости:

Преосвећени владико Амфилохије, часни оци, сестре монахиње, Ваша екселенцијо господине амбасадоре Србије, браћо и сестре, господо хришћанска,

Ево нас данас над водама у присјетници смрти, на страдање, подвижништво, ево нас данас да будемо доходници својој браћи који испод таласа на дну одмарају кости, тамо гдје се распучују свјетови. Мало је народа било несрећније судбине али и гордовитије јапије у замршеним и злобудним портицима свјетске историје као што је имао србски народ, гдје су нам гробља још већа од живота, гдје се бранимо са острошког ћивота Крстом непобједивим.

Вјечито на стражи, пред љутом проклетијом и силом, пред свагдањим узнесењем, испод свог светог Крста, убожени жртвом прегнућем и истрајношћу, у страшно доба сатирања, када је читав један народ србски, вазда черечени, у сеобању био принцип и од принципа, од ријечи, за част да изгину, да похрле као добро синовље, братско узданиште и сестринско крилиште, да се не врате, јер они су дошли у бесповрат да буду и да нас и данас њихове душе буде. Да се поклонимо сјенама потопљених добровољаца, србољубаца и дивотних светосаваца и родољуба из Америке, поријеклом из Црне Горе, Брда, Херцеговине, Далмације, Лике и Србије, који су потопљени и погинули у близини луке у Медови на Бадњи дан 1916. године, хрлећи прсимице у онај Велики рат, када је требало заслужити и славу и погибију, јер гдје год је србског језика и ћилировице златнице, за тамо далеко (оно свето) се прво погине, па онда јесте. Тако је било и са нашом браћом добровољцима, трагичницима, имаоцима ореола, непоколебљивим арџијама, који су у оно бадње јутро, заувијек прогледањем отишли на дно дримског залива, посијаног италијанским минама. Како каже др Перо Шоћ у књизи „Црна Гора за пробој солунског фронта“ (стр.8): „Од 600 људи овог контигента потопљено је око 400.“

Од тада су све ријеке боне, све воде што протичу, а каткада само зеру кажу, колико је ту потопљених идеала, оних што су били чистом образу навадници, грког ужинања напатници, крвавих залогаја од зноја, трљеништва и чемерништва…

Прије 100 година у братољубље и србољубље, слободољубље, похрлише, из рудокопа, туђиница шума, црних замашћеница, витезовници и патници, жељни сунца завичајног, болни од оног што неће а јесу, (као када да би метнули на срца везитку), наша браћа у оним данима када се бирало између поносишта и губишта, кукавишта и јуначница, и још доточивих, неисписаних епопеја. Ту близу обала завичаја, за чеперак да су ближи, свом језику и својем огњишту непоткупљивој узданици, да се привију својима, да су у крстатим горама, вазда обожићеним крвавим бадњацима, у ројеве звјездане гдје су храброст слива, неосвојно као Бојна Њива. У загледу ка још неражељеној високој ловћенској осматрачници, пред којом смо били заклетници и Божији војници. И над којом лучевитом капом у врхове језди мртви Радивоје, тајночувац, отргнут у свесвјетија, стрављен ужасом стега земних, још увијек несмиран у потрази за својом црквицом, у ноћи грђој свијета, у ноћи црњој свијета, у ноћи стиднијој свијета.

Авај, браћо и сестре, братиници, браћи данас ријечима маленим и скромним исписујемо лелекалницом и болом поноснице вазда рашити горски, грки вијенац, летурђију бола и поноса, стољетно опијело. Ми смо вазда њима одбрањени, док год имамо кога да се сјећамо, нијесмо сирочад, јер ви сте били да би ми непрестано васкрсавали.

А народ када то зачукне, тек тада нема чему да се нада , на беспућу и изгону из историје, људи, вјекова.

Воде су нам биле потоње коначиште, гробиште, одмориште, а толико је црних Србиноваца и јауклишта, толико презирања смрти у чојственом изгибници од праха и олова, на сусретању са истином и бесмрћем, ка Васкрсу, непрестаној животници, а нама је тако и суђено, јер тако су нас учили дивни храбролики, христолики преци, пред којима спирамо наше крхка постојања, што су давно за аманетник уждили воштаницу .

Од Мојковца до Мојковца, до Медове, и Вида-Невида и свих плавих гробница, водених неисплаканих кућа, са очима ужељелицама најближих.

Прије 100 година, исписивана је жива мука, још једног племенитог и непоткупљивог служења васколиком Србству, а прислуживали су је завјетници дивни, пожртвованици, што су знали да тамо далеко је потоње србско море и непочин, потоњи завјет Лазарев, причест за небо и висине, и да се само за то живи и гине. 400 душа христовидних Христу су се упутили, као и они момишићки великомученици, дјеца Божија… да се изразговарају, да час још траје, у Божијој башти, свеказања и надања, јер: „Страдање је Крста добродетељ“.

Мученици са Медове, потомке зову, у странице и слова Календара испатње. Па и воде због вас нек сунцем се слове, небесима крове, мученици браћо, наша из Медове, над водама сјактај нека вас позове, са ријечима полазника животнице и вјечноснице ватре која никада не престаје.

Знали су да ништа није истинитије ни чвршће заклињање ако није Христом калемљено и прогледано. Да је све непостојница, ако није за Крст часни и слободу златну, да све што се од Бога одломило, стопило се на путу за бесмисао и ништавило…

У овим таласима су жишке будућих завјетника, јер ништа није узгубљено ако не утекне срцем, а вас мученици и куражници, презриоци смрти Србство прислужује и ослушкује ваше снове, из алги, тресетница хтјело би у крхке ријечи да дозове, свјетлоштитци, гдје галије царске и мушка прса још плове, авај, сунчаници из Медове, са заставама које још плачу ове воде и Вама светосаве.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: