Мученичка крв не може бити заборављена

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на молитвеном помену закланих на жртвеном пољу Косову, у Цркви Светог Ђopђa под Горицом, 16. јануара 2015. године, на дан званичне посјете злочинца Хашима Тачија Црној Гори.

Преузето из часописа “Светигора”, бр. 243, Сретење 2015.

Отпјевасмо, драга браћо и сестре, између осталих дивних пјесама које се пјевају за покој оних који су преминули из овог пролазног живота у онај вјечни, и ону пјесму: ,,Светитељи Твоји, Господе, који су проповиједали Јагње Божје, заклани будући као јагањци, уђоше у Живот вјечни. Свети мученици молите се Господу за опроштај гријехова наших“.

А прије ове пјесме служисмо Свету литургију Божју и принијесмо дарове, хљеб и вино, преображене и претворене у Тијело и Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који је Себе принио као Јагње за живот и за спасење свијета. У том контексту, Црква Божја на Светим литургијама помиње све и сва од настанка свијета. Сјећа се Црква Божја свих оних који су се упокојили у вјери и нади на васкрсење и живот вјечни, и у васкрсење мртвих. Посебно, међутим, овога дана, поменусмо све оне који су живот свој положили за вјеру и Отачаство, и заклани били, као јагањци, од 1912. године до данашњега дана, на нашем жртвеном пољу Косову и Метохији. Памтимо и сјећамо их се, свједочимо и, као што свједочимо и све друге мученике, страдалнике – да они нијесу прошлост него су садашњост и будућност.

У ове дане, када наше црногорске државне власти, са државним почастима, примају Хашима Тачија, једног од злочинаца нашега времена, и то када се, у исто вријеме, догађа масакр у Паризу, гдје је њих седамнаест-осамнаест побијених од терориста, и када су се сва Европа, милиони људи, сабрали и носе онај транспарент: ,,Je suis Charlie“, наша државна власт, намјесто тога: ,,Je suis Charlie“, говори: ,,Je suis Хашим Тачи“ – ,,Ја сам Хашим Тачи“! Крваве су му руке до рамена. Многи од оних, које смо ми овдје молитвено поменули, плод су злочина његовог, и његове терористичке армије.

Кажу нам из власти Црне Горе, они који су насљедници краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, да они не желе да се баве прошлошћу и да је прошлост ствар коју треба заборавити. Добро би то тако било кад би тако било. Ако се тога држи наша власт Црне Горе зашто онда повампирује једног од главних злочинаца прошлости на Балкану и у Европи, и данас му додјељује државничке почасти? Има двије врсте прошлости. Има злочиначка прошлост, не само код нас, у историји нашега народа и наше Цркве. Али има и она друга прошлост, света и честита прошлост. Ове прве прошлости трагови смрде нечовјештвом, и живи су, и увијек остају ти трагови. Иако су се догодили у прошлости они су и данас присутни и дјелују на другачије начине широм свијета. Има и друга прошлост, која је садашњост и будућност: мученичка крв, давно је то речено, била је и остала сјеме за нове хришћане, за нове праве, часне и достојанствене људе, за нове часне и достојанствене владаре, за нове часне и достојанствене народе земаљске.

Они које ми овдје помињемо, нијесу прошлост. Они су срце Црне Горе! Да ли може бити прошлост, за биће овога народа и ове Црне Горе, онај угарак подметнут под Пећку патријаршију 1981. године?!

Да ли може бити прошлост онај Ђорђе Мартиновић, набијен на колац, као некада ђакон Авакум и Пајсије, и многи други који су набијани на колац у нашој прошлости?!

Да ли могу бити прошлост оне силоване монахиње, после осамдесетих година и они гробови дјечји, прекопани, прије овог великог злочина, европског злочина, који се догодио 1999. године? Тај злочин би сад хтјели, нажалост и наши главари, да прогласе за прошлост, повампирујући управо злочин и злочинце.

Да ли може бити прошлост, да ли смије да буде прошлост, јеромонах Стефан, који је са десетином људи бачен негдје у Радавцу и до данас му се не зна ни гроба ни мрамора?!

Да ли може бити прошлост глава монаха Харитона, која је негдје сатрула у јазбинама око Призрена, а остаци, ено, похрањени у манастиру Црној реци?!

Да ли може бити прошлост Марица Мирић, силована од четворице војника овога коме се данас указују државне почасти?! Силована и заклана као јагње у Белом Пољу! Ја сам је сахранио својим рукама, обнажену, покривену само ћебетом, ено, иза олтара Пећке патријаршије.

Да ли може бити прошлост Богдан Радевић, ево супруге његове Милене овдје присутне, и сви они који су заједно са њим побијени у Пећи?! И оно десеторо дјеце побијених и закланих у оном пећком кафићу?!

Да ли може бити прошлост Милева Вујошевић?! Нашли смо је заклану иза врате њене куће преко Пећке Бистрице. И њу смо сахранили, уочи Видовдана 1999. године. Сахранили смо је иза олтара Пећке патријаршије.

Како је могуће да буду прошлост они војници и полицајци из Црне Горе чија смо имена овдје поменули, које је послала иста ова власт на Косово и Метохију 1998. и 1999. године?!

Они су прошлост, а Хашим Тачи и ови, који су владали и онда а и данас, они су садашњост и будућност?!

Да ли може бити прошлост краљ и господар Црне Горе Никола I Петровић и његови витезови?! На стотине их је погинуло за ослобођење Косова и Метохије! Знам једну од гробница, седам стотина њих у Ђаковици који су тамо похрањени 1912. и 1913. године, пострадали за вјеру и Отачаство, послани од краља и господара Николе I да ослободе вјековне Светиње свога српског народа и да поврате, после пет стотина година, слободу Косову и Метохији! Је ли то прошлост?!

А Хашим Тачи је садашњост и будућност?!! И они који су њега утврдили и укријепили из Европе, на челу са Клинтоном, Блером и Соланом, који су крвљу мученичком, невином, посули Косово и Метохију, по ко зна који пут, и у ово наше вријеме, а у исто вријеме затровали и земљу, и воду и ваздух својим бомбама и својим уранијумом да данас, ево, многи од њихових потомака умиру.

Да ли може бити прошлост часни и честити професор Пећке гимназије, прошле године на Васкрс убијен на свом имању поред Белог Поља, Стефан Церовић?! Ево његовог сина овдје, свештеника Петра Церовића, који ми каже да је, ево, прије двадесетак дана један од његових рођака који је отишао тамо да види шта му је са имањем, претучен. А ево и прексиноћ, код Клине, у селу Дрснику, гдје сам био 1999. године, и нашао једно псето које завија и урличе до небеса, везано, јер су домаћин и домаћица били заклани у оближњој шуми, нијесмо ни могли да их нађемо. А у том Дрснику, оно што је допратило Хашима Тачија у Црну Гору, јесте запаљени дом Милована, честитог повратника, прексиноћ се то догодило (14. јанура 2015). Тај пламен га је допратио овдје! Па ће он да каже како је, ето, све на Косову демократија и људска права, сви имају подједнака права, и сви ће ући у НАТО пакт, и сви ће постати припадници европске заједнице.

Та прошлост не може бити избрисана!!! Та мученичка крв не може бити заборављена! Као што није заборављена ни мученичка крв проливена од времена Милоша Обилића и Великомученика косовског Лазара, кроз сву историју свих оних који су пострадали на правди Бога, за истину Божју, за Крст часни и слободу златну. Не могу они бити, и нијесу, прошлост! Они су камен темељац људске историје, људскога бића, достојанства, не само нашег народа, него достојанства свих европских народа и свих народа овога свијета. Они који су проповиједали Јагње Божје и који су заклани као јагњад, а само неке од њих смо овдје поменули, они нијесу прошлост!

Прошлост су били и остали они који су, кроз вјекове, били узрочници њихових страдања и насиља над њима. Прошлост су, пред Богом и пред историјом, и пред Светим Петром Цетињским, они који су слали војнике и полицију Црне Горе да бране своје Отачаство и границе ондашње земље Југославије, односно Србије и Црне Горе, а сада исти они, ево их овдје, видите ову нашу часну полицију, овдје су их припремили да бране… Кога, и од кога да бране? Да бране Хашима Тачија и да овдје заустављају овај народ часни, ове мученике и страдалнике, да не могу да дођу да се молитвено сјете својих отаца, своје браће, својих сестара. Као што ће сада, вјероватно, тамо испред виле Горице, оградити оне мученике ако буду протествовали, да не могу нигдје да приђу и да привире, и да се не могу сјетити и пролити сузу за својим родитељима, својом браћом, својим сестрама.

Злочин, и то се одавно тврди, остаје, и никад не постаје прошлост. Јер ако се злочин заборави, сигурно је да ће се он поновити безброј пута у будућности. С друге стране, мучеништво и страдање за вјеру, Отачаство, за правду Божју, за истину, за људско достојанство, ни то никад не може бити прошлост, јер на томе се гради људско биће, људска историја и људска судбина.

Зато, помолимо се још једанпут, да Бог опрости и врати разум свима онима који су допринијели том великом и страшном злочину, који се наставља на Косову и Метохији, и шире у свијету. И нама Господ да опрости. А с друге стране, да Господ упокоји и подари вјечни живот и Царство небеско свима онима који су живот свој жртвовали за вјеру и Отачаство. Бог да им душу прости!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: