ИН4С

ИН4С портал

Може ли Црна Гора бити монархија: Петровићи и Карађорђевићи

Зашто у Црној Гори нико и не прича о монархији, а камоли да се усуди да захтијева да Црна Гора треба да се врати на старе стазе славе јединог монарха Црне Горе, српског краља Николе Првог Петровића?

Круна Стефана Дечанског којом је крунисан и краљ Никола

Пише: Иван Милошевић

Зашто од слома комунизма у Црној  Гори нема ни политичке странке, али ни интелектуалаца, који би тражили повратак монархије? Зашто у Црној Гори нема убијеђених монархиста, који би направили први корак на том путу тако што би у политички живот барем вербално увели појам монархије? Зашто у Црној Гори нико и не прича о монархији, а камоли да се усуди да захтијева да Црна Гора треба да се врати на старе стазе славе јединог монарха Црне Горе, српског краља Николе Првог Петровића? Зашто та идеја не постоји у политичком животу и ко ју је покопао на стратиштима историје и идеологије?

Црна Гора, попут Србије, своје најславније дане имала је када је била књажевина, а потом краљевина. Ваљда то не треба посебно објашњавати и мислим да постоји општа сагласност око тога. Па, зашто онда неко не устане у Црној Гори и јасно каже да треба вратити монархију и обновити све оно што се показало виталним у том друштвеном систему?

Пуно питања и не желим да прихватим да је одговор само један, односно да је Црна Гора једина неокомунистичка држава у Европи чији је отац нације Јосип Броз, а не владике, а потом световни владари из династије Петровића. Иако посљедњи догађаји иду томе на руку и од данашњих стпостотних Црногораца праве идеолошку Брозову дјецу, не прихватам да је одоговор на  сложену причу о монархији тако сурово једноставан. Мора да има још ту нечега и не прихватам да нам је свима Кумровец упио и задње зрно мозга и од нас направио одрасле пионире и скојевце које пјевају Титу и његовом дјелу. Мора да има још нечега, што тој идеји не да пронађе своје мјесто на политичкој сцени Црне Горе и покрене то питање са мртве тачке на којој се данас налази. 

Наравно, и монархија је у посљедњих стотињак година промијенила свој облик и данас се већином препознаје по просвећеним владарима, дворској аристократији и од тога прилично независном политичком животу, гдје народ бира ко ће и како да управља државом, али под покровитељством монарха, који врло ријетко политички интервенише и мијеша се у оно што народ треба да уради, а не он.

Зашто Црна Гора не би могла да буде таква земља, гдје би народ бирао политичаре, али гдје никада не би доводио у питање врховни државни ауторитет, односно монарха и његов народ, државу и границе? Зашто Црна Гора не би обновила монархистичке везе са осталим европским дворовима и покушала да се врати на оно што је некада имала, а то је да су принцезе Петровића имале утицај и на политику својих мужева, односно краљева или књажева европских земаља?

Монархија је заправо земаљска имитиција небеског царства, гдје је све уређено по осјетљивим правилима, чија је највећа снага традиционалност и дуготрајност и наследност монархистичке мисије. У монархији не може данас да важи једно, а сјутра друго и за њих не важи да су једино битни интереси, већ се њихови односи заснивају на традиционалним везама које су се доказале кроз вјекове, заједничком борбом за заједничке вриједности, а то су већином идеје слободе, религиозног доживљаја свијета и свијести да као што је Бог владар у царству небеском, тако је и краљ његов заступник у земаљском царству. Те идеје су се показале изузетно витаклним и преживјеле су многе промјене, па су и данас неке најразвијеније државе свијета монархије. 

Истина, када се прекине природан ток монархије, као што је то било у Црној Гори и Србији, тешко је вратити се на старо. Хоћу да вјерујем да је то један од разлога што се не враћа монархија у Црну Гору. Наиме, данас би било врло тешко одлучити ко би требало да буде монарх у Црној Гори. Наравно, првенство припада Петровићима. За сада на том мјесту једино се налази принц Никола Петровић, али њега изгледа да повратак монархије не интересује или барем се јавно о томе није изјашњавао. Уз то тешко би титула монарха припала некоме ко није одгајан да буде краљ, а по свему судећи принц Никола није прошао кроз ту обуку. И оно што је урадио од када је добио редовну апанажу од државе није гаранција да је њему све јасно око монархије и иако је одрастао у Француској, гдје се добро зна све о томе, њему као да то није било толико интересантно. Ипак, монарх мора за себе да каже да је монарх и да има право на круну и да то зна да брани и да се за то избори. Принц Никола за сада ништа од тога није урадио, а и нема намјеру да то тражи.

У таквом случају могао би се као насљедник црногорске круне именовати неки од принчева куће Карађорђевића. Сви они преко књегиње Зорке имају црногорске крви у себи и могли би да претендују да буду црногорски владари. Наравно, о томе би одлучивао Крунски савјет који би младог краљевића требало да припреми за преузимање престола. У данашњим приликама када су у Црној Гори Карађорђевићи проглашени окупаторима за такав сценарио не постоји ни промил шансе, али када прође ова антисрпска и неприродна хистерија у Црној Гори надам се да ће се неко позабавити и том темом. 

Повратак монархије преко ноћи у Црној Гори је немогућ. много шта је против тога, а највише се то односи на идеолошку богоборачку и вулгарно материјалистичку обојену тобожњу културну и политичку елиту. Свега тога би се требало одрећи и вратити уназад најмање седам или осам деценија и одатле почети градити државу на новим темељима. Та интелектуална авантура прелази границе овога текста, који жели да идеолошку подијељену политичку сцену осмисли новим појмовима, потут овог о монархији.

За разлику од Црне Горе у Србији би се повратак монархије могао спровести буквално преко ноћи. У Србији постоји престолонаследник, постоји двор, постоје његове везе са осталим европским дворовима, а и међу народом династија Карађорђевић још увијек има запажен углед. Мислим да се у Србији ништа не би промијенило када би заноћила као република, а пробудила се као мнонархија. Због тога ми не иде у главу зашто Србија одавно није краљевина, што би је експресно премјестило у центар европске демократије и аристократије. Уједно то би био и њен радикални раскид са комунизмом, без чега нема уласка у европски аристократски крем, чији је дио Србија била све до до прије седамдесетак година.     

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

27 thoughts on “Може ли Црна Гора бити монархија: Петровићи и Карађорђевићи

  1. „…али ако је ишта ваљало у комунизму то је што су нам те лажне монархе скинули с врата.“
    Mozda, ali koga su vam komunisti doveli?

  2. Уз дужно поштовање аутору и уз поштовање права на мишљење, морам да кажем да је све наведено врло неутемељено, а на одређеним мјестима и нетачно. Морам да се сложим са онима који тврде да су овакви текстови само скретање са онога што је заиста битно, а и са онима који тврде да је заиста глупо у 21. вијеку причати овакве приче. И Петровићи и Карађорђевићи су данас обичне марионете и, нажалост, потомци потоњих врло неуспјешних и прецијењених владара који су издали свој народ, а богоми се и добро овајдили кад су побјегли. Нијесам никакав комуниста, али ако је ишта ваљало у комунизму то је што су нам те лажне монархе скинули с врата.

    1. Уважени аутор инфорса се потписује што је у овом времену довољан разлог за свако поштовање.Оно што српски народ у НДЦГ мора да превазиђе је стокхолмски синдром не само према усташкој ЦГ већ и према политичарима који паразитирају на српском гласачком тијелу тргујући његовом несрећом(Медо,ПС НАТО,тај рад…)

      Слобода обавезује.

      Срби,свога посла.

      1. Апсолутно се слажем да је за поштовање што се аутор потписује, али и остали аутори се потписују, тако да не видим разлог да се то посебно наводи. Ви и ја се не потписујемо, па ни то није разлог да будемо непоштовани, односно да нам се потцјењује интелигенција оваквим текстовима.

  3. ПОВРАТАК МОНАРХИЈЕ ЈЕ ИСТОРИЈСКА ДУЖНОСТ И НУЖНОСТ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И КАРАЂОРЂЕВИЋА И ПЕТРОВИЋА. Хрвати би свог краља од блата правили.

  4. да би народ на Хелму почео поново да напредује, мора да се одрекне идеја, утицаја и елите коју Ватикан намеће, тачније да се окрене себи, својој баштини, својој култури, својим прецима, традицији и тд. Јер чим је негде подела у питању, одмах треба бити јасно да је Ватикан умешао прсте. То би значило да се вратимо у , на жалост, 19.век. Односно да смо протраћили преко 100г времена ( 20. век) у туђе интересе и бацили, огадили, занемарили, подали и исмејали преко 200 год достигнућа наших врлих предака ( 18. и 19. век).
    Ако наставимо овако, идемо још даље, 17.век, па 16. па нестанак, док паметни и сабрани иду у 22. век
    Добар почетак би био испуњење Његошеве жеље на Ловћену

  5. У таквом случају могао би се као насљедник црногорске круне именовати неки од принчева куће Карађорђевића.
    Ili, recimo, bubnjar „Amadeus benda“?

  6. Priča o Karadjordjevićima je smiješna. Nisu nikada u istoriji bili na tronu samostalne Crne Gore, a i okupirali su je i unazadili. Petrovići su zanimljiva ideja. Kralj bi mogao i da imenuje mitropolita autokefalne Cetinske arhiepiskopije i cijele Crne Gore. Inače bi imao samo simbolična ovlaštenja.

  7. ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА
    – УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО СРБИЈА, СРПСКА И ЦРНА ГОРА
    – ТО ЈЕ НАША ПОУЗДАНА БУДУЋНОСТ. СРБИЈА ИМА ВЕЋ ПРЕСТОЛОНАСЉЕДНИКА, АЛИ ПРВО ТРЕБА УЈЕДИНИТИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ.
    МИЛОШЕВИЋУ, ПОКРЕНИ СТВАРАЊЕ МОНАРХИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ, РАДО ЋЕ ТИ СЕ ПРИДРУЖИТИ МНОГИ ЗЕЛЕЊАШИ И БЈЕЛАШИ, А О ДИНАНСТИЈИ ЋЕ ОДЛУЧИВАТИ НАРОД. СВЕ ЈЕ ТО ДУГ И ТЕЖАК ПРОЦЕС, АЛИ И ВРЛО ОСТВАРИВ ЦИЉ, ПО ПРИНЦИПИМА ДОГОВОРА КЊАЗА НИКОЛЕ СА ОБРЕНОВИЋИМА ( ПЕРИОДИЧНА СМЈЕЊИВОСТИ ДИНАНСТИЈЕ и сл.) НПР.
    УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И СЈЕВЕРНА ИРСКА
    – СЕ САСТОЈЕ ОД ЕНГЛЕСКЕ, ШКОТСКЕ, ВЕЛСА, СЈЕВЕРНЕ ИРСКЕ И ПРЕКОМОРСКИХ ТЕРИТОРИЈА
    – НАРОДА РАЗЛИЧИТОГ ПОРИЈЕКЛА, ВЈЕРЕ, ЈЕЗИКА И СЛ. И КАО МОНАРХИЈА ФУНКЦИОНИШЕ НА НИВОУ ВОДЕЋЕ ЗЕМЉЕ СВИЈЕТА – ЊЕНОЈ КРУНИ ПРИПАДА И ЈЕДНА КАНАДА, АУСТРАЛИЈА И СЛ. А КОМОНВЕЛТ ОБЈЕДИЊУЈЕ ВЕЛИКИ БРОЈ ЗЕМАЉА БЛИСКОГ ОБАВЕЗУЈУЋЕГ САВЕЗНИШТВА!
    БЕЛГИЈА БИ СЕ ОДАВНО РАСПАЛА ДА НИЈЕ МОНАРХИЈА, ДА НЕ ГОВОРИМО О ВЕЛИКОСИЛИ ШПАНИЈИ ИТД. ИТД.

  8. УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО СРБИЈА, СРПСКА И ЦРНА ГОРА – ТО ЈЕ НАША ПОУЗДАНА БУДУЋНОСТ. СРБИЈА ИМА ВЕЋ ПРЕСТОЛОНАСЉЕДНИКА, АЛИ ПРВО ТРЕБА УЈЕДИНИТИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ.
    МИЛОШЕВИЋУ, ПОКРЕНИ СТВАРАЊЕ МОНАРХИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ, РАДО ЋЕ ТИ СЕ ПРИДРУЖИТИ МНОГИ ЗЕЛЕЊАШИ И БЈЕЛАШИ, А О ДИНАНСТИЈИ ЋЕ ОДЛУЧИВАТИ НАРОД. СВЕ ЈЕ ТО ДУГ И ТЕЖАК ПРОЦЕС, АЛИ И ВРЛО ОСТВАРИВ ЦИЉ.

  9. одврати од борбе за првенство у немачком савезу, и да је упути да свој положај
    као велика сила потражи и утврди у јужнословенским земљама под
    турском влашћу. Немачка штампа убеђивала је Беч да мирно повлачење
    Аустрије с немачког простора и њено пријатељство с Пруском представља
    основу величине и будућности немачког народа на Истоку. „Ако Аустрија
    добије Пруску за свагдашњег пријатеља – писао је лајпцишки Illustrirte
    Zeitung – ако /при том/ остане у пријатељству с Енглеском, онда ће јој, кад
    се стане уређивати турско наследство, без икакве сумње припасти сва земља
    на садашњим јужним границама њезиним, у којој живе Јужни Словени.
    Хоће ли Србија хтети или не, на то се онда неће гледати.“169 Аустрија
    истиснута из Италије, а затим и из Немачке, притискала је све јаче Србију
    и српски народ у целини. Она је на тај начин, како се једном изразио Наполеон
    I, постала „географским непријатељем Србије.“170 Тако је Србија пре
    него што је успела да поведе било какав ослободилачки рат добила иза леђа
    још опаснијег противника од дотрајале Турске. Сукоби са Аустријом, тим
    новим супарником у борби за првенство на Балкану, биће пренети у наредни
    век.
    Инсистирање руске дипломатије на реформама у Турској створило је
    у Европи, како је приметио Ковалевски, добоко уверење да Русија тежи да
    оствари превласт на Истоку, како у Азији, тако и у европској Турској.171 Зато
    је у пролеће 1861. извршен заједнички притисак великих сила на Србију да
    се обустави свака делатност усмерена против Турске. У вези с тим кнез Михаило
    био је принуђен, маја 1861, да распусти Српско-босански одбор. Проширењем
    делатности на Хрватску и Војну границу одбор није успео да очува
    тајност какву су захтевали послови одређени правилима о раду одбора.172
    Прикупивши, у међувремену, податке с разних страна о председнику
    одбора, Матији Бану, руска дипломатија почела је и сама да губи поверење
    у цео подухват. Руски изасланик Александар Олхин, сазнао је при проласку
    кроз Србију за Видин, априла 1861. године, да родољубиви кругови у Београду
    не цене Матију Бана, да га, штавише, сматрају страним шпијуном.
    Говорили су му да Бан презире Словене, иако јавно заступа мисао о јужнословенском
    уједињењу.173
    Српско-босански одбор представљао је једну етапу између устаничке
    организације, коју је крајем четрдесетих и почетком педесетих година XIX
    века основао и подробно разрадио Илија Гарашанин, и припрема за устанак
    током шездесетих година, по Гарашаниновом поновном доласку на чело
    српске владе, децембра 1861. У времену у којем је одбор деловао, питање
    друштвених, политичких, привредних и аграрних реформи постављало се
    на различите начине у свим европским државама. У европским деловима
    Турске процес друштвених реформи и даље је задржаван на самим почецима.
    И поред доношења аграрних закона (Саферска наредба, 1859; Лесковачки
    закон, 1860) аграрно питање остало је у основи нерешено.174 Према
    једном извештају из Херцеговине, који је почетком шездесетих година саопштен
    у Британском парламенту, сељаку је, када плати све дажбине, остајало
    само 33 посто од целокупне жетве. По процени истог извештача стање
    је било горе него пре двадесет година, на почетку реформског процеса у
    Турској.175
    Одговорни чиниоци и у Србији и у Русији били су свесни да време када
    је основан Српско-босански одбор није било погодно за подизање општег
    устанка на Балкану. Његовим оснивањем, у том прелазном времену, и једни
    и други настојали су да очувају устанички полет и дух, и континуитет
    тајног устаничког организовања. Настојали су, такође, да помогну херцеговачки
    устанак и подстакну велике силе да присиле Турску на спровођење
    реформи. Сарадња Русије са Француском, која се продужила до Пољског
    устанка (1863), није се односила и на потпомагање ослободилачких покрета
    у Турској. Многобројне избеглице из Турске, које су се налазиле у Србији,
    жалиле су се, јануара 1861, преко Матије Бана, Наполеону III, али од тога
    нису имали посебне користи.176 Француски посланик у Цариграду, Лавалет,
    подржао је, јануара 1861, декларативно Горчаковљеву ноту, у којој се говорило
    о неуспешним мерама средишњих турских власти у погледу реформи,
    али је то, по општем суду, учинио зато да би се продужио боравак француског
    интервентног корпуса у Сирији.

  10. Будући да је Црна Гора још увек главни ослонац своје спољне политике
    налазила у Француској и поклањала велику пажњу настојањима револуционарних
    кругова у Италији, Русија је све више тежиште своје балканске
    политике преносила на Србију, која је и сама са своје стране била против
    недовољно организованих и непромишљених сукоба са Турском. За време
    посете Јована Мариновића Петрограду, децембра 1860. године, говорио му
    је руски министар спољних послова, кнез Александар Горчаков, да царска
    влада сматра Србију центром око којег би требало да се окупе сви поробљени
    народи на Балкану. Енглески конзул у Београду извештавао је да је
    Србија стицајем околности постала стожер око којег се окупљају словенски
    народи у Турској, док је Еуген Кватерник, после неуспелих покушаја да добије
    подршку Русије, писао Фрањи Рачком да је руска политика просрпска.14
    Саобразно тадашњим циљевима руске политике на Балкану саветовао је
    кнез Горчаков владу у Београду да избегава да се уплиће у мање побуне и
    немире у суседним турским провинцијама, већ да настоји своје држање да
    удеси према дугорочним ослободилачким циљевима. У немогућности да
    ступи у рат, Србија је у заграничне крајеве убацивала чете, које су имале
    задатак да развуку турске снаге и тако олакшају положај херцеговачких устаника
    и Црне Горе, али је, истовремено, спречавала самовољно прелажење
    избеглица у Турску. Изазвани су немири и у областима Старе Србије, где
    је српско становништво било у већини, као и у пограничним деловима Бугарске.150
    Кнез Никола придавао је превише важности уверавањима из Италије
    да је план о општем рату хришћана против Турске прихватила и Србија,
    иако му кнез Михаило није обећао ништа више од помоћи у оружју и ратном
    материјалу. Крајем фебруара 1861. секретар црногорског Сената Тодор
    Илић донео је кнезу Михаилу својеручно писмо кнеза Николе, у којем је
    тражено да се разјасне недоумице око устанка и могућег рата Србије и Црне
    Горе са Турском. Кнез Михаило поручио је кнезу Николи да Србија ни у
    ком случају не намерава на пролеће да ступи у рат. Искористио је прилику
    да преко Илића објасни кнезу Николи, да Вук Караџић, који је пре два месеца
    као његов изасланик посетио Цетиње, није добро пренео његове мисли
    и да је претерао у обећањима.151 Атанасије Николић, који је био добро упућен
    у тајне односе српске дипломатије са суседним народима, тврдио је касније
    да је председник владе Филип Христић (1860–61) брзоплето обећао
    кнезу Николи да ће се Србија придружити Црној Гори, ако ова зарати са
    Турском.152 Према тврђењу Матије Бана Христић је одобрио и импровизовани
    споразум о савезу са Хрватима из децембра 1860.153
    Тешко је проверити наведене Николићеве тврдње, пошто он у време
    деловања Српско-босанског одбора није био посвећен у тајне припреме
    устанка, као у време владе Илије Гарашанина. Ако је Филип Христић заиста
    обећао да ће Србија да зарати са Турском, онда је то могао да учини
    само на основу општих процена да је рат у том тренутку неизбежан. У том
    га је смислу обавештавао и Матија Бан, тврдећи да је руски цар прихватио
    цео план и да је дао одрешене руке Србији.154 Неспоразуми о суштини српско-црногорских
    договора крајем 1860. и почетком 1861. године утицали су
    на односе двеју држава и у наредном периоду, што је кнез Никола вешто
    користио у настојању да се наметне за предводника у ослобођењу и уједињењу
    српског народа. Одушевљено Гарибалдијем и покретом за уједињење
    Италије српско јавно мњење у Војводини било је скоро јединствено на страни
    кнеза Николе и Црне Горе.155

  11. Zato sto su obadva pomenuta Monarha izdali svoj narod i utekli cim je u Bec zapucalo.
    Najveci izdajnici srpstva i crnogorstva su Petrovici i Karadjordjevici i to je razlog sto u CG ne postoji monarhisticka stranka.

  12. Просто: О томе нико не говори зато што је ова Црна Гора настала у Брозовом јајцу, како то каже Митрополит Амфилохије

  13. Просто: зато што је ова Црна Гора настала у Брозовом јајцу, како то каже Митрополит Амфилохије

  14. Imamo li mi Srbi normalnijih tema u 21. vijeku od toga hocemo li imati kralja ili cara? Najbolje da nabavimo kakvoga atamana pošto smo jos na.nivou plemena..znači, mislim da je.krajnje vrijeme da se uozbiljimo, jer me savršeno briga, a mislim da govorim u ime vecine za bilo kakvu aristokratiju.

    1. Како видиш све су теме отворене за расправу,па и ово о монархистичком државном уређењу ЦГ док сами Црногорци дижу споменик Брозу (у опкладу да ће на отварању бити више хиљада Црногораца са званицамо,односно тачно онолико колико ниједан опозициони протест више не може да окупи).Очигледно једино нису за расправу теме које Србе животно интересују,дакле како остварити права и побољшати положај српског народа у НДЦГ.А то је зато јер су незахвалне и захтјевају болно суочавање са разлозима и околностима које су српски народ у држави коју су стварали довеле у позицију апсолутних губитника,па до разматрања резултата неспособних опозиционих политичара (што је велики зец у малом грмену) и разумјевања да је идентитетско питање за националне Црногорце завршено.

      Срби,свога посла.

  15. … Vidiš, na um mi padalo nije!?
    A ovo je pitanje baš pravo ono.
    Pa mi koji ni za pitanje ovo nijesmo znali, kako li ćemo tek znati odgovor na njega!
    … Ili ga možda ipak znamo.

    1. Gdjo Pitija, da li mi znate reci sto je potrebno da bi se jedna porodica proglasila dinastijom?
      Recimo Karadjordjevici – sto ih cini dinastijom: 1. kolicina dinasta? 2. zbirno vrijeme vladanja 3. ili nesto trece, meni nedokucivo ali zato Vama vividno, kada padnete u trans?
      Please advise.

      1. Dear asshole,
        prvo potrebno je da si pljačkaš koji je opustosio sostveni narod vodeci se politikom zavadi pa vladaj. Drugo, potrebno je da imaš široku podršku od poltrona i dupelizaca koju si kupio neke za sitnu, a druge za mnogo vecu lovu, svejedno su za prodaju u oba slučaja. Treće, poluobrazujes izvjestan sloj polupismenih, da nauče makar malo nekog stranog jezika, koji govedja glava od naseg vodje nije uspio cijeli život da nauči, u cilju formiranja goveđe naučne elite. Četvrto formiras policijsku državu koja ce tijesno saradjivati sa mafijom.
        Eto, nadam se da sam bio dovoljno vividan. A sto se Pitije tiče, ipak se ti drzi kakve pihtije.

      2. … Glupo ono pitanje samo je sebi odgovor!
        Glup neki kao i pitalica, pitač …
        Koji uz sve to ima i neopisivo glup nick!
        Glup kao šasija.
        Nego, đe se nabra toliko gluposti, dobro ti učinjelo.

    2. Нема ту дилеме дифиниције је традиција, искорак у Европу, демократију и аристократију . Али колико знам не постоји ни једна дивља монархија у Европи.

  16. Zato sto to dijeli ljude na:Zelenase koji su za Petrovice i Bjelase koji su za Karadjordjevice I ostale koji smatraju da bi bilo najbolje bilo proglasiti Djukanovice za monarhisticke glavare.To je problem a ja sam bjelas.

    1. Мучи ти комуњаро. Таблету попиј и смавај. Све вас је Броз наопако направио. Проблем је што ви све почиње са комунизмом куго црвена .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *