Мост преко граница:руско-српски дијалог о научној и образовној политици
1 min read
Професори Синиша Атлагић и Урош Шуваковић на Уралском федералном универзитету у Екатеринбургу
На Високој школи за јавну управу и предузетништво Уралског федералног универзитета у Екатеринбургу 15. априла 2025. одржан је руско-српски семинар „Научна и образовна политика: трендови и прогнозе“, организован у оквиру рада Центра за руско-српска истраживања, недавно отвореног у овом руском граду. У фокусу разговора била су актуелна питања савремене научне и образовне политике у Србији.
Семинаром је модерирао директор Високе школе за јавну управу и предузетништво Алексеј Кљујев.
„Обе наше земље су данас на тачки у којој је нагомилано искуство модернизације научне и образовне политике открило системске проблеме и замке. Ово нам омогућава да јасно видимо шта тачно треба преиспитати и побољшати. Посебно је важно да се ови изазови јављају на позадини интеграције наших научних и образовних система у западне моделе. Као научници, не можемо остати по страни: наш задатак је да анализирамо последице оваквих процеса, утичемо на формирање стратегија и прилагођавамо одлуке које се доносе на државном нивоу. Сврха овог семинара је проналажење обострано корисних области сарадње и уверен сам да смо након овог семинара поставити темеље за заједничко проблемско поље које је од интереса за истраживаче из Русије и Србије и отворити нове могућности за заједничке пројекте“, истакао је Алексеј Кљујев.
Професор Факултета политичких наука у Београду и директор Центра за руске студије на истом факултету, Синиша Атлагић изложио је свој рад на тему „Научна политика у Србији: проблеми и перспективе“, у којој је скренуо пажњу учесницима семинара на следећа питања:наука је данас превише фокусирана на мерење индикатора:стигла је ера квантофреније – некритичког ослањањања искључиво на мерење и прикупљање података; српски истраживачи улажу напоре да се интегришу у глобалне научне мреже, али објављивање чланака у страним научним часописима индексираним у WоС и Сцопус је тешко, јер националне теме нису од интереса за такве часописе; важно је одржати равнотежу између националних приоритета и међународне сарадње у науци;српска научна политика после 2000. године фаворизује истраживања која доносе профит и за које постоји интересовање у иностранству и која су по мери WоС, а научна истраживања од националног значаја су скрајнута, што су све елементи неоколонијалне научне политике.
Професор Атлагић је закључио да је „ у Србији потребно редефинисати научну политику, односно посветити више пажње друштвено-хуманистичким наукама и вредновању истраживачких резултата у складу са специфичностима тих наука, као и фаворизовати научне часописе који доприносе очувању националног идентитета, српског језика и ћириличког писма“.
Професор Факултета за образовање учитеља и васпитача Универзитета у београду и председник УО Института за политичке студије из Београда Урош Шуваковић наставио је семинар излагањем на тему „Проблеми савремене образовне политике у Србији“, у којој је истакао да је Болоњски процес покренуо деидентификацију образовног система у Србији која се огледа у “европеизацији у садејству са маин стреам идеологијама које долазе из англосаксонског света, док је Болоњски процес у високом школству, при том прилично деформисан у самом спровођењу довео до девалвације научних звања, али и до општег пада квалитета знања на свим нивоима: од основне школе до факултета“.
Професор Шуваковић је нагласио да је „ од увођења Болоњског процеса 2005. године закључно са 2014. годином у Србији је, за тих 10 година, докторирало 14.331 лице, док је од одбране прве докторске дисертације у Србији 1907. до 2007. докторирало 17.289 људи. Дакле, за 10 година нешто мање од 3000 одбрањених доктората у поређењу са претходних 100 година“.
На крају свог излагања, професор Шуваковић се позвао на тврдњу професора Бечког универзитета Конрада Паула Лиесмана („Беда европских високих школа има своје име: Болоња“ ) наводећи како се она показала се на примеру Србије потпуно истинитом.
