Морални суноврат славних дисидената
1 min read
Невјероватном брзином су свијет преплавиле „невладине организације“, као легитимне насљеднице дисидената, све финансиране из истих центара моћи, на истом послу освајања и потчињавања непослушних људи и друштава
Са крајем Хладног рата, као у комичној илузији, поклопило се дисидентских пет минута са тријумфом 1% најбогатијих људи у историји. Сократ је пристао да ради за Сороша! Дуго се и одупирао. Поклопили су се душа и лукавство, похлепа и аскеза, хуманизам и освајачки ратови, слободни свијет и тајни затвори – и није више нико имао примједби. Они који су слиједили истину као откровење и били спремни за њу живот да дају, одједном се претварају у корумпиране кукавице, спремни на сваку погодбу зарад пара и привилегија. Споља гледано то су исти људи, али изнутра то су два потпуно различита бића.
Посљедња деценија миленијума је вјероватно била врхунац историје западног империјализма. Запад је створио „Вашингтонски консензус“, империју без непријатеља, чији је проблем био не како да савлада противнике, него како да их нађе. На кога да троши оружје? Тако су, just for fun, у посљедњој деценији двадесетог вијека направљене грешке које ће се плаћати бар још у сљедећем вијеку. Прекршени су сви закони здравог разума: у политици, финансијама, медијима, у односима између економских класа и између полова, у односу људи према природи и према другим врстама… Експерти су процјењивали да ће глобална фешта финансијске елите трајати двадесетак година. Послије тога слиједи слом.
Изгледало је, у тој деценији мађионичарског тријумфа, да сви људи и све људске активности складно стреме истом циљу. Хероји су били банкари и играчи на берзи који су мјесечно зарађивали и трошили богатства о којима нијесу ни сањали најбогатији људи ранијих епоха. У Русији је била организована највећа пљачка у историји – шачица младих олигарха, вођени западним тајним службама и за рачун западног капитала, преузела је цијело богатство ове огромне земље. Сви су славили „Вашингтонски консензус“: новинари, интелектуалци, умјетници, филозофи, економисти, вјерници и невјерници свих религија, све је то пијукало и завијало тражећи свој дио колача и нудећи своје услуге, кунући се у вјерност, утркујући се у исказима подаништва према блазираним господарима. Највеће егзистенцијално питање цијелих друштава је било: како доћи до Сороша?
Хипокризија је постала заразна: дисиденти су хвалили западну војну, политичку и финансијску елиту због њене моралне чврстине! А побједници су им узвраћали истом широкогрудошћу: падале су награде, медији су били пуни похвала за хероје нашег времена, који не могу бити поткупљени и обесхрабрени. Добијали су високе положаје, постајали богаташи преко ноћи, позивани су на прославе међународног џет-сета. Нарочито средњоевропски дисиденти на челу са Хавелом, Михњиком и Геремеком. Одупирали су се Курон и Динзбир, али некако уморно, без вјере и наде. Брзо су пали у болести. И већина руских дисидената је отрчала на прославу, одупрли су се Бродски, Зиновјев, Солжењицин. Можда још понеки, али безначајна мањина.
Као симбол дисидентске моралне чврстине изабран је Хавел. За њега су они који управљају свијетом били увјерени да никада ништа неће одбити. Спадао је у провјерени кадар. Онај што се ничега не гади. Могао сам одувјек знати да ће Хавел издати, већ по овој реченици: „Љубав и истина треба да побиједе мржњу и лаж.“ Кад сам чуо да умјесто потписа црта срце, знао сам да је највећи лажов на свијету; да ће се до краја живота борити за поштовање људских права и демократију на Куби, у Бјелорусији, у Русији, у Кини, у Авганистану, у Ираку, да ће ватрено подржати ратове западне империје широм свијета. Могао сам све о овоме свијету знати, а да се никад не макнем са обале Мораче! И да ће га у болести пратити симптоми „губљења равнотеже и губљења меморије“.
Хавелова глад за друштвом западне елите била је незајажљива. Чекали су га кругови моћника, богаташа, славних умјетника и интелектуалаца, у које ће он сад ступити као аутентичан јунак, борац за људска права, а пошто они толико воле аутентичност, храброст, биће то велика узајамна љубав и срећа која ће задивити цијело човјечанство. Никада се није могло јасно одмјерити ко се коме више диви: Хавел владајућој елити или та елита њему. Био је то, све до финансијског краха 2008, најбољи од свих могућих свијетова.
Браво!