Монолог Лазарев
Свак има своју реку, и име њено, и воду,
Златоносну, бистру, или калну.
Беше ли то Ситница или Лаб, сунцу на заходу,
Кад коњ издаде мој, и у ноћ ме пребаци печалну.
Свак има своју земљу, и име њено и поље,
Златоносно поље што пшеницом златном дану
наздравља.
Беше ли то Србија или Косово кад кретох у освит
невоље,
Да главом платим својом надземна славља?
Свак има своју реку, земљу, поље, и име које
находи,
Верозакон и крст свој то судбинско и надљудско
знамење
Ја свој пронех, распет између жеља и сумњи. И
пустих корење
Приговору могућем, разлогу сваком, свему што
слави претходи;
Јер, пораз и не би пораз. Ал` једна само мисао
дух ми не оставља;
Да л` памтиће земља ова смрти цену? Ил` све се
у њој заборавља?!
Танасије Младеновић (1974)
Рубрику Стојбино српска уређује Милица Краљ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
