Монографија Цетињског манастира- синтеза цркве и историје

Цетињски манастир, под чијим окриљем је штампана прва ћирилична књига на словенском југу, „Октоих2, 1494. године, чекао је више од пола миленијума на објављивање књиге о њему.

Пише: Будимир Дубак

Требало је да се догоди цијела једна историја и да се стекну прилике за велику синтезу, која сажима историју Црне Горе и историју православне цркве у њој.

Монографија „Цетињски манастир“, која је угледала свијетло дана 530 година од рођења манастира Рођења Пресвете Богородице, капитално је дјело.

Као што је „Октоих“ штампан при митрополиту Вавили, тако је монографија „Цетињски манастир“ штампана при митрополиту Амфилохију. За Цетињску митрополију и митрополите никад није било лаких времена. Напротив, у току више од пола миленијума само су се смјењивале буре и олује. Ријетко се разведравало више Горе Црне. Цетињски манастир је, за све то вријеме, био брод спасења, жариште вјере православне и символ слободе српског народа.

Међутим, вишевјековна повјесница Цетињског манастира никада, до ове монографије, није окупљена на једном мјесту, сјемчена у органску цјелину и приказана као заокружена прича, у којој нема празног хода. Успостављен је континуитет, који је ваљало, готово археолошким поступком, открити испод наслага времена.

Читање монографије „Цетињски манастир“ својеврсни је ход по вјековима, по страдалном животу Светосавске цркве у Црној Гори; ход кроз историју, културу и духовност Црне Горе, која је садјенута око стожера, оличеног у манастиру Рождества Пресвете Богородице, на Цетињу.

За овај манастир митрополит Амфилохије каже да је „једно од ријетких, културно-просвјетних и народно-државотворних средишта, не само код нас, него и шире у свеправославној, односно свехришћанској васељени“.

Дакле, ова монографија износи на свијетло дана један Божији драгуљ, једно бесцен благо, које је било готово сакривено од могућности свеобухватног погледа и спознања.

Господин Јован Маркуш, као уредник монографије, окупио је стручњаке и својим зналачким радом их објединио у тим, који је, свако у својој области, заједнички остварио једно монументално колективно дјело.

„Није ми лако да се појавим вечерас у улози говорника о монографији „Цетињски манастир“, јер сам на њеном остварењу и сам имао благослов и част да учествујем. Као писац сам се нарочито интересовао како Цетињски манастир, Црна Гора, наш народ, његови обичаји, религија и култура, изгледају, виђени очима странаца, или извањаца. Плод тог интересовања је и поглавље у овој монографији, под насловом „Цетињски манастир у записима странаца“. То је избор из драгоцјених свједочанстава: дипломатских, обавјештајних, путописних, дневничких, епистоларних, публицистичких и других„. 

Као илустрацију тог погледа туђинаца цитирао је  одломак из записа Александра фон Ројца, из 1832. године, о именовању младога архимандрита Цетињског манастира, Петра II Петровића Његоша.

Ројц пише: „Прочитан је тестамент Петра Петровића и последњи савјет онога кога су поштовали као свеца: да треба да се они, који су били непријатељски расположени једни према другоме, закуну…  да ће држати породични мир и општу слогу и да се неће никада поколебати у захвалности и оданости према Русији. С узвиком бола заклели су се у цркви на Цетињу да ће вјерно држати мир и бити послушни и да ће испунити последњу владареву вољу, да ће признати именовање младога архимандрита и да ће му дати часно име Петар Петровић за успомену на дубоко поштованог покојника, будући да се он раније звао Радоје Петровић. Ошта народна воља ослободила је земљу од оне немирне странке, а слога и заједничка воља постале су ту јаче него што су биле раније„.

Овај документ је још један од безброј доказа да је Цетињски манастир био и остао неразрушиви бедем Православне Цркве Христове и историјске Црне Горе.

Али нас истовремено опомиње на болну чињеницу да потомци предака, који су испоштовали „последњу владареву вољу“, погазише последњу вољу његовог синовца, Светог Петра II Петровића Његоша Ловћенског Тајновидца.

Ова монографија свједочи и о тој трагичној страни наше историје, у којој смо сами били своји непријатељи.

Монографија „Цетињски манастир“ је велика, отворена књига, из које ће се учити и надахњивати покољења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: