Momčilo Deljanin: Ljutom travom na ljutu ranu

Piše: Mišo Vujović

Kreće se gipko, lagano kao panter. Prosed s’ bitlis frizurom iz sedamdesetih, u kojima je zakopao vreme, sa nezaobilaznim vunenim čarapama, slameim šeširom i osmehom kroz koji fijuče jesenja košava pustom banatskom ravnicom.

Njegov radni prostor je malo vašarsko skladište u kome ima svega. Od automobilskih delova, pšenice za golubove, odbačenih štaka i štapova do knjiga. Voli poeziju, najviše onu o sebi. Pesnik Radivoje Petrović poetski zabeleži svaki susret u Momčilovoj “ambulanti”, u kojoj ćete često zateći lekare raznih specijalnosti, profesore, akademike, javne ličnosti u tajnoj potrazi za rešavanjem nekog zdravstvenog problema. Dolaze mladi, stari, od onih sa lakšim boljkama do otpisanih. Teškim i siromašnim bolesnicima ne uzima novac. Nevolja i životne nedaće naučili su ga da napipa i oseti muku u čoveku. Ljutom travom na ljutu ranu!

Nemiran duh. sklonost lepim ženama, doveli su ga već u tridesetim godinama života na vrata smrti. Dve nedelje nalazio se između dva sveta. Kaže bilo je lepo ali je “ Sveti Petar, odlučio da još nisam odslužio ni odužio svoje poslušanje na zemlji”.

Sa sedam žena, dobio je sedam kćerki, gura sedamdesetu i sa osmom suprugom, razmišlja da proširi potomstvo i doprinese, u osmoj deceniji, osmim detetom, borbi protiv bele kuge.

“ Malo je potrebno da čovek bude srećan, samo da osluškuje prirodu da ne pokušava da ruši Božji sklad, savršenstvo kakvo samo Tvorac može da tvori”, počinje svoju priču Mimčilo Deljanin, agronom, veterinar, travar, iscelitelj, don žuan, Srbin, antikomunista i šta već ne.

“Moj otac Hranislav Deljanin ostao je veran kralju i otadžbini. Voleo Dražu, sanjao slom komunizma. Zatvarali su ga još šesdesetih, kada je pod pseudonimom Hrist pisao anonimna pisama i slao na razne adrese”, kaže Momčilo, vadeći iz fascikle tekst iz prištinskog “Jedinstva” od 29.oktobra 1969.godine, pod naslovom “ Otkriven autor anonimnih pisama”.

Hranislav Deljanin je u ime Vrhovnog štaba srpske Jugoslavije”, slao anonimna pisma najvišim forumima, pojedincima i stranim ambasadama, ukazujući na pogubnost aktuelne politike na Kosmetu.

“Moj otac se zakleo još 1950. godine u manastiru Gračanica da će nastaviti borbu protiv komunističkog režima. Robijao je deset godina za kralja i otadžbinu, a danas se na dvoru prestolonaslednika govori francuski umesto srpski jezik”, sa neskrivenim tugom u glasu govori ovaj krepki sedamdesetogodišnjak, prisećajući se tih teških godina prokuženosti svoje porodice, nerazumevanja okoline čija stigma je više bolela od nemaštine.

“Nisam imao novca za voznu kartu. Devet puta sam bežeći od konduktera iskakao iz voza, dok se jednom za par centimetara nisam mimoišao sa betonskom banderom, priseća se suznih očiju Momčilo.

Hranislav Deljanin Hrena, pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini, zatočenik komunističkog režima, naslutio je krvavi raspad jedne velike zemlje, prognan sa rodnog ognjišta iz sela Lebane kod Prištine, umro je 2008. godine kao izgnanik u selu Bradina kod Kruševca, kao puki siromah, bez zaslužene penzije i ostalih, kao “državnom neprijatelju”, uskraćenih mu prinadležnosti.

“Sve se izrodilo moj brajko. Komunistički duh razara srpsko biće. Tako smo i Kosmet izgubili.

Pisao sam Miloševiću da vrati zemlju crkvi na KiM, da preseli glavni grad u Prištinu, sedište patrijarha u Peć. Danas u ovim okolnostima Srbija treba da traži da se primenjuje dvojezičnost. Moraju i Albanci da uče srpski jezik. To je najmanje par hiljada novoupošljenih nastavnika Srba, ali mi ignorišemo stvarnost, a vreme i sa njem životi odlazi u nepovrat ”, u dahu deklamuje ovaj nesvakidašnji čovek, čiji radni dan počinje u osvit i završava se duboko u muk noći.

Momčila Deljanina poznaju od Gračanice do Hilandara. Pomaže, daruju, leči, hrani golubove…