Моја мајка – четникуша

Пише: Емило Лабудовић

Моја мајка већ више од пет година почива, уз мог већ осамнаест година почившег оца, на гробљу Улица, у сјени цркве Светога Јована Крститеља, у мом селу у којем је број почивших давно и далеко надмашио број оних који јоштамо живе.

Одморила је и први пут скрстила уморне руке након деценија борбе са сиромаштвом, одржавањем домаћинства, састављања краја са крајем уз тек повремену очеву плату, дочекујући нас и испраћајући врлетним стазама нашег одрастања. Умрла је сама, баш уочи оног јутра кад су нас јаке полицијске снаге силом пендрека и бојних отрова склањали из шаторског насеља на подгоричком булевару. Кад су тог јутра провалили врата, нашли су је на каучу, поред упаљеног телевизора, већ хладну и далеку. У руци је имала марамицу којом је брисала сузе слутећи оне моје, од јада и сузавца, а једна, леднија од капи воде са Хајдучице, висила јој је са трепавице.

Моја мајка са својих осам година није била ни у четницима ни у партизанима, њени јесу на објема странама. Моја мајка је, заједно са мојим оцем, послије рата градила пругу Брчко – Бановићи и аутопут „Братство – јединство“ и била вишеструки ударник. Послије тога, градила је наш скромни дом и ту била ударник, с тим да јој за то никад нијесмо додијелили ударничку значку. Моја мајка нас је васпитавала да није важно које ко већ шта је ко.

Радовала се кад су ме примили у Савез комуниста и бринула кад сам вратио партијску књижицу. Моја мајка је вољела Бранка Ћопића и док су је очи служиле читала је његове „партизанске приче“. Али, много је вољела и патила за својим стрицем на чијим је кољенима расла а који се „изгубио“ негдје око Зиданог, али је са ништа мање пажње и пијетета брисала прашину са слике мога стрица, Народног хероја. Моја мајка, дакле, са својих осам, није могла ни у четнике ни у партизане, али је у њеном као океан великом срцу било мјеста за успомене и на једне и на друге јер су и једни и други били њен род и њена крв.

Моја мајка, рекох, већ пет година, погурена под тешким бременом живота, окопава своју никад завршену „постату“ кукуруза на некој од небеских њива, али данас су је опет васкрсавали и прозивали. И опет због мене који, такође, и да сам хтио, нијесам могао ни у четнике ни у партизане. Јер, само због тога што сам то што јесам, због тога што сам ту гдје јесам и зато што сам за то за шта јесам, прогласили су ме четником. А, онда, је, по логици ствари, и она – мајка четникуша. Џаба све њене, очеве и моје „ударничке“ (19 укупно), џаба стаж међу комунистима, џаба вријеме у јединственом ДПС (ни сад га се не бих одрекао), џаба све, пришили су ми кокарду и – готово. И не само мени него и мојој мајци.

Да се разумијемо, не стидим се ни кокарди ни петокрака у мојој породици јер су то били избори мојих претходника, исправни или погрешни – ствар је угла посматрања, али какви год – њихови су, и немам право да их ни присвајам ни одбацујем. Моја мајка и ја смо имали и имамо своје изборе, а њих још мање имам разлога да се стидим. Али, данас су, по ко зна који пут, покушали да нас разапну на стуб срама. Мене – можда с правом, моју мајку – на правди Бога.
Псовали су је они који никако да погоде због чега су се окупили.

Они којима је дошапнуто због чега треба да псују и дивљају а они, онако незнавени а запаљени, или нијесу добро чули или нијесу запамтили. Углавном, ту су „због свега“ и ту су да одбране Црну Гору од моје покојне мајке. Ту су јер им је онај Рашко Коњевић, родом из Зенице, „шапнуо“ да ће некакав нови закон о држављанству окупирати Црну Гору и промијенити јој демографску структуру.

То је онај исти Рашко, Црногорац из Зенице, који, заједно са Милом, као „брата Црногорца“ пригрли оног Шинаватру и оног Дахлана и оног Пуја и ко зна кога још из не знам све одакле. А сад би да сви остали који годинама и деценијама живе у Црној Гори, раде у њој и за њу, остану странци јер је Црногораца таман колико треба.

Закон је, као и многи њему слични, и овакав и онакав, за неке добар а за неке још бољи, за неке лош а за неке најгори, али није Библија. Ако ваља, трајаће, ако не ваља, мијењаће га. Какав год да је, они из Рожаја, Бијелог Поља и Петњице који су изабрали Луксембург као адресу неће престати да буду Црногорци. Као ни и они у Београду, Савином Селу, Чикагу… Додуше, неће их цимати свако мало, трпати у возове, аутобусе и авионе како би гласали таман за оне због којих су и затегли у пусту печалбу. Исто као ни оне из Београда, Новог Сада и Пржогрњаца, Доњих и Горњих. Али, Рашко и они око њега су дошапнули да је Црна Гора у опасности па су курте и мурте, незнавени а најарцани, нагрнуле да је бране. И од моје покојне мајке која је већ више од пет година смирила све своје немире и помирила све своје дилеме. Па и ону четничко – партизанску.

А да је којим случајем још увијек жива, да је, као некад, смиривши све око себе, сјела пред телевизор по редовну дозу отрова, зебње и немира, данас би се сигурно устала и прекрстила лијевом. Не толико због слика са црногорских цеста, не ни због оне „вожње“ на хауби „службеног аутомобила“, не ни због оне комиткиње из Никшића габарита за двије, колико због бивше министарке и њене изјаве како је рјешење у томе да се „пусте звјери из кавеза“!? И, знам, назвала би ме да јој појасним на које је „звјери“ и на које „кавезе“ је мислила бивша министарка. И знам, не бих умио да јој то прецизно дефинишем, уколико бивша министарка није мислила на „своје“.

На оне „звјери“ које је пустила из зарђалих комитских „кавеза“ да као чопор шакала кидишу на…. питање је – шта? Јер, да је бивша министарка мислила на нас, макар нас и за четнике држала, сигурно би нам приписала да смо брадате и остеашћене „звјери“ али нас, још је сигурније, не би пуштала из „кавеза“, Грможура и Голих отока. Биће, ипак, да је прије мислила на онај свој „чопор звијери“ које је напујдала на фатаморгану угрожености Црне Горе, чопор предвођен оном које има за двије „звјерке“. И мојој мајци гарант опет не би било јасно јер она је увијек говорила да жена, шта год да је (полуписмена сељанка каква је она била или доктор наука за какву се издаје бивша министарка), у свакој ситуацији мора бити и мора остати – жена.

Са свим оним карактеристикама које је чине мајкама, сестрама, љубавницама... И изразила би дубоку сумњу у женственост бивше министарке и приупитала ме не крије ли доктора наука испод свог вјештачког осмијеха најдужу четничку браду која је, по њој и њима, најпрепознатљивији симбол „звјери“ која кидише на крхку биљку Црне Горе и њеног лажног грађанског огледала које јој стално говори да је најљепша.

И, знам, као домаћица чија су кућна врата (а кућа крај пута) увијек била широм отворена за свакога госта, вољног и невољног, сигурно би ме питала шта би оној Зоји да замахне бичем на све оне које воља и невоља доведоше у Црну Гору. Питала би ме може ли неко ко је педагог, руководилац значајне институције културе и, прије и изнад свега ЈАВНА ЛИЧНОСТ, дозволити себи да своје унутрашње фрустрације, острашћеност, људску недозрелост и злом отровану душу учини ЈАВНИМ? И не знам шта бих јој одговорио осим, можда, да постоје разне жене и „женске“, да постоје и оне тихе, смјерне, женствене, нежне, топле… жене са великим Ж, жене због којих човјек, као збирна именица и за њих и за мушкарце, „тако гордо звучи“, али и да постоје и оне ЈАВНЕ ЖЕН(С)КЕ. И да је Зоја изабрала да буде само „ јавна“ и само „женска“.

Моја мајка, која је осамдесетпет година кроз живот газила гледајући да ни на мрава и ни на чију сјенку не нагази, данас је опет буђена из вјечног спокоја јер је – четникуша. Четникуша, иако са својих осам, као ни ја са дванаест година закашњења, и да смо хтјели, нијесмо могли ни у четнике ни у партиане. Четникуша и дин душманин црногорски, само зато јер је Српкиња и јер ме је родила и задојила као Србин. Четникуша и црна сјенка над Црном Гором, иако ми је својим животом и својим гробом за другу мајку изабрала и овјерила бш ову једну и исту Црну Гору.

Четничку и партизанску, свеједно, јер оба су наслеђа њена и моја. И све да је четникуша, а није јој се, због њених осам, дало и све да је хтјела, био бих поноснији на њу полуписмену него на све докторате бивше министарке и на њено тиховање у завичајном селу него на све јавне наступе „јавне женске“ Зоје.

И могу „звјери пуштене из кавеза“ да је прозивају и псују све док им њушке не забалаве пјеном бјеснила, на њен часним животом заслужени мир у гробу на Улици, у сјенци цркве Светога Јована Крститеља, не могу ни да пљуну. Јер она се још за живота, у самотним ноћима шекуларским, наслушала и наслушала лајања и завијања свакаквог звјериња, и њена једина реакција на њихово шкљоцање и кевтање је увијек била: „оно вам у зубе“.

Полуписмена али, за разлику од ових „јавних“ докторки и директорки, васпитана, чак ни у својој самоћи није хтјела да до краха именује „оно“. Трагом њеног васпитања, и ја ћу се суздржати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: