Мој пријатељ Елефтерис

Пише: Мишо Вујовић

Више од четврт века долазим, навраћам и заседнем код мог драгог пријатеља Лефтериса у ресторану Лефтерис у центру Ставроса. Летовао сам неколико година у овом прелепом месту, а небројено пута пролазио на путу за Свету Гору Атонску. И лети и зими, по сунцу, киши, ветру, једном приликом и снегу…Године иду, мења се амбијент, многи драги људи одлазе, ми све спорије корачамо а време се убрзава, с морском пеном бледе и неке успомене, у огледалу све мање личимо на себе, на ону слику која тешко исчежава у подсвести. Кажу да срце слаби али не стари, а лепи тренуци живота остају као запис у вечности, филм који са нама путује кроз време. 

За три деценије мојих интезивних боравака у Грчкој стекао сам завидан број пријатеља, неки су већ отпутовали, али у Аспровалти осетим дух Никоса док пролазим главном улицом, мало даље дочекује ме благослов оца Теофила великог српског пријатеља, у Јерисосу осећам Косту или Костаса…Свако време чине људи, ако њих нема остаје глува празнина и илузија да си нешто проживео.
Но да се вратим Ставросу који су крајем седамдесетих случајно “открили” глумица Радмила Савићевић,са супругом и више се не сећам да ли је био Паја Вујисић са својом Миром или Гидра и Љиља, можда неки други глумачки пар. Углавном, њих четворо запутили су се да летују на Тасос, али се стари спачек покварио на путу Солун – Кавала код скретања за Ставрос. Нађу мајстора он врти главом и понавља:
“Охи кала”. (Није добро)! Мотор помешао уље и воду. Како сила закон мења,ауто на поправку, они да не дангубе, напре у кафану затим на плажу. Ауто је поправљено за недељу дана они продужили боравак у Ставросу још три недеље. Касније су постали највећи промотери овог ушушканог месташца, последњих деценија омиљеног летовалишта Срба. У односу на то време скоро све се променило, чак и море је постало као и људи – ћудљиво, летње бујице лудују плавећи цела места, за дан се промене и по три годишња доба, али један човек и његов ресторан се и даље држе.