Мој дјед Михо Дежуловић – Србин католик

Пише: Михаило Рундо

Мој дјед Михо Дежуловић и његов млађи брат Никола су млади напустили родну Јањину на Пељешцу  и отишли у Америку. Имали су 16 и 18 година. Њихов отац Јозо, пловећи за Америку, разболио се од упале плућа и на броду умро. По обичају тога времена, морска дубина је била његова гробница. Замотан је у чаршаф, привезан му је камен и полако је спуштен у море.

Браћа су највише боравила у Калифорнији, у Сан Хозеу. У почетку, нијесу могли бирати послове! Били су и сналажљиви, вјештом трговином, посебно алкохолним пићима, зарадили су и доста новца. У међувремену су научили и енглески језик, стасали су – очврсли су. Били су изузетно снажни и издржљиви.

Отресити, већ су имали и своје погледе на свијет и нису никада заборавили свој родни крај. Послије 16 година  рада у туђини, вратили су се у родну Јањину.

Једна необична идеја их је пратила у вријеме њиховог боравка у Америци! Знали су своје поријекло и да су им преци, веома давно, покрштени у католичку вјеру. Донијели су чврсту одлуку – да се ожене Српкињама! Пељешац је некада био посјед цара Душана, а донедавно је постојао и православни манастир у Стону, недалеко од Јањине. Али православних више није било на Пељешцу! У Америци, стицајем околности, дружили су се и радили са православцима из наших крајева, најчечће са Србима из Аустроугарске Монархије. Са њима је био и њихов блиски рођак Милан Кнежевић из Попове Луке, сусједног села на Пељешцу.

Предложио им је, да у његовом селу, када се врате, саграде православну богомољу! Иако у том подручју нису живјели православци, говорио је: “Нема их, али ће их бити када се ми оженимо!” Интересантно је да то село и данас зову – Мала Србија!

По повратку у родну Јањину, затекли су много сиротиње, беземљаша који су најчешће радили  на туђим посједима. Већина власника су живјели ван Јањине. Браћа су  купила доста земље и изградила куће. Сиротиња је била свуда око њих! Дједу Миху је мајка Тереза савјетовала да и сиротињу новцем помогне. Послушао је своју добру мајку! Дао је помоћ и једној удовици са четворо дјеце. Њен муж, беземљаш, наполичар, бијаше умро. Помоћ је била издашна, тако да је,  иако самохрана, дјецу могла да пошаље у Дубровник у школу.

Дјед је купио и кућу у Дубровнику – ван старог града, која и данас постоји.То је прва кућа од старе болнице, идући према граду, са десне стране. Имала је дивну башту (ђардин!). На том мјесту, у башти је недавно изграђен старачки дом.

У Далмацији је у то вријеме било доста Срба – католика, нарочито у Дубровнику! И дјед се тако осјећао! Овдје је  затекао српско друштво “Слогу”, задругу “Српкиња Дубровкиња”, Соколско друштво “Душан Силни”, “Српску штедионицу”, у коју је новац уложио, српске новине “Дубровник” и Матицу српску.

Штампана су ћирилична издања књига и новина. Одмах се претплатио на сва издања Српске књижевне задруге. Мада је већина Дубровчана била католичке вјере, нико није доводио у сумњу своју припадност српском народу. Михо се радо дружио са католичким свештеником дум Илијом Стојановићем, писцем књиге “Хисторија Дубровника”, у којој је писао о српском поријеклу народа који живи у Дубровнику.

Тај католички свештеник је, такође, био покатоличени Србин! Дјед је присуствовао откривању споменика Ивану Гундулићу. Пјевало је Београдско пјевачко друштво! Орила се и пјесма “Хеј, трубачу”, која се дједу највише допала! Краљ Александар Обреновић послао је свој вијенац.

Упознао је и моје Ришњане, који су, заједно са многим Бокељима, дошли у лијепим народним одијелима, а сваки од њих је носио и српску заставу! Она се и вијорила на највишем врху изнад Дубровника – Срђу! Дјед је уживао, јер је најзад био међу својима!

Десило се и нешто непредвиђено! За вријеме наступа Београдског пјевачког друштва, полицијски службеници  су прекинули извођење – с образложењем да није дозвољено да се било шта додаје програму! Наступ Београђана није био унапријед пријављен властима! Све је било узалуд, власт је била неумољива. Мој дјед је одмах знао, да је то дјело неког аустријског моћника.

Разочаране пјеваче одвео је у нову православну цркву и до данас једину српску цркву у Дубровнику! У њој су пјевали по свом избору, а црква се ускоро напунила народом – да у њој није било довољно мјеста. Људи су и пред црквом остали и слушали, а дјед Михо је у том појању уживао – као ријетко кад у животу! Након завршетка пјевања, повео их је на вечеру и обезбиједио преноћиште у оближњем пансиону “Сунце”, који су држали његови Пељешчани. Срби из Дубровника то нису дозволили, захтијевајући да они буду гости српских породица.

Сутрадан је дјед бродом отпутовао скупа са гостима за Боку. У Котору су унајмили све расположиве кочије , али како их није било довољно, млађи су појахали и коње који су се изнајмљивали – заједно са водичем.

На которској риви, било је много полицајаца. Они су пажљиво посматрали све што се дешава, посебно су пратили оне који су се дружили с гостима, са српском браћом из Београда. У Цетињу их је књаз Никола, с нестрпљењем, чекао, јер су српски пјевачи, према претходном договору, били важни учесници велике прославе, а коју је књаз био организовао у част 400 година штампања “Октоиха”. Овој прослави су присуствовали многи угледни људи из славенског свијета. Читава година је у Цетињу протицала у знаку великог јубилеја.

Дугачка колона кочија, праћена коњаницима, застала је на граничном прелазу изнад брда Мирац, код великог граничног камена. На њему је писало – “Књажевина Црна Гора”.  Сви су изашли из кочија, а и коњаници су сјахали. Кршни Црногорац, којег је књаз њима у сусрет послао, узвикнуо је:

 ”Ви сада улазите у другу слободну српску земљу. Овдје почиње књажевина Црна Гора! Дошли нам у добри час!”

Сви су капе поскидали, пољубили гранични камен, а наки су клекнули и земљу пољубили. Хоровођа Мокрањац  руку је подигао и сложно су запјевали књажеву омиљену пјесму црногорску химну – “Онамо, ‘намо!” Орило се, Ловћен је одјекивао. Дједу су потекле сузе. Никада овако нешто није доживио.

Дјед Михо се морао вратити у Котор . Био је аустријски држављанин. Знао је  да због свега овога може да има непријатности. Овај догађај је памтио и радо препричавао до краја живота .

Млађи брат Никола остао је у Јањини, оженио се дјевојком из породице Поповић. Знао је да су и њени некада Срби били! Својој дјеци је дао српска имена. Прво се родила Милица, па затим Душан, Светозар, Љепосава и Ксенија.

Касније је дјед прешао у Херцег Нови, гдје је упознао дјевојку, моју будућу баку Јованку Денду. Мајка јој је била из Рисна, једно од десеторо дјеце Николе Угриновића, док јој је отац  Јован био поријеклом са Грахова, али од ране младости је живио у Бечу. Био је по занимању пушкар, у служби књаза Николе. Он је по књажевом налогу куповао половно оружје и слао за Црну Гору. Црногорци су му слали топовске затвараче  на поправку, а и остало оружје, које се у Црној Гори није могло поправити,  није било занатлија.

Моја бака се 1876. родила у Бечу и у њему живјела 16 година. Када јој је отац изненада умро од упале плућа, вратила се у Рисан с мајком, која је добила пензију са Цетиња. Преселиле су се у Херцегнови, гдје је бака отворила модни салон, дивно је шила! У Бечу је набављала шешире и оне су од свога рада живјеле. Вјенчала се са мојим дједом у рисанској цркви Св. Петра и Павла 1902. године.

Кум им је био познати српски трибун, градоначелник Херцег Новога Мирко Комненовић. У Херцег Новом се 1907. и моја мајка Љубица родила. Комненовић је моју мајку крстио, а 1932. године је у манастиру Савини вјенчао мога оца Петра и мајку Љубицу.

Дјед је најбоље пријатеље нашао међу Србима Боке у Мирку Комненовићу, Др. Филипу Лазаревићу, Јову Миловићу и још многим добрим Србима., као и у др Нетовићу. По договору, изградили су циглану у селу Кртоли и назвали су је – Прва бокешка  глинена индустрија! Сировина је била најбољег квалитета! Као да је каолин за прављење порцелана! Сваки акционар је морао да уложи најмање 500 круна. Они су мога дједа Миха изабрали за директора.

Дјед такав посао раније није обављао.. Запослио је већи број радника. Изграђене су савремене пећи, инсталирана је моторна жичара којом су довозили глину из оближњег Солиоцког поља. Када је покренута пробна производња, цигле су испадале лоше, нису помагали ни савјети добронамјерних „стручњака“. Сви су због тога били забринути! Моја бака Јованка ми је причала и чврсто у то вјеровала, да их је из невоље спасио један Которанин, по занимању видар – исцјелитељ.

Народ је сматрао да има и неке натприродне способности! Звали су га – Ђуро Дјевојка! Имао је кућу близу затвора у Котору. У више наврата је успјешно лијечио моју баку! С поносом је показивала лијеви кажипрст, деформисам, излијечио је од “злића”, гној и кошчице су испадали из прста!! Тврдила је, да јој је он једини тада могао помоћи! Тај видар је схватио, да му моја бака безрезервно вјерује! Поклонио јој је и своју слику – портрет са посветом. Једном приликом јој је рекао, да  може доћи увијек када има било какав проблем, он ће јој можда моћи помоћи!

Када се ова несрећа са цигланом догодила, била је и забринута и очајна, наслућивала је пропаст читавог посла.  Бака Јованка је отишла видару и испричала му невоље са цигланом. Ђуро Дјевојка је пажљиво саслушао и затим ју је охрабрио:”Идите својој кући, ја вам обећавам да ће већ од сутра све бити у најбољем реду!” Бака му је даровала златник.
Ускоро је циглана производила најбољу циглу у Аустроугарској Царевини!

Њихова цигла је на тржиту постала веома тражена! Нису могли да произведу колико се тражило! Извозили су је – чак у Венецију. То је било 1908. године, када циглана званично почиње да ради! Наредне године Михо је однио у Беч неколико сандука цигала на изложбу грађевинског материјала пристиглог из читаве Аустоугарске! Бокељска циглана је на изложби добила, за модел “французица” – прву награду за квалитет! За тај новац, дјед је купио нову спаваћу собу од резбареног дрвета. Користили смо је до 1979. године, када је са нашом кућом пропала у земљотресу. Пропао је и потрет Ђура Дјевојке! Један дио тих добрих цигала типа “коналица”, још чувамо у Рисну! Иако већ старе, вјерујем да су и данас боље од нових цигала! Нису боју промјениле, а када се ударе, звече као звоно! Сировине “глине-црнице” одавно у Кртолима нема, али је истинита прича о циглани остала.

У сусједном Тивту, у исто вријеме, на удаљености од 5 км., почела је да ради и друга циглана “Рашица”, коју су основали бокешки Хрвати, то се и из њеног имена видјело! Због тога је кртољска циглана убрзо своје име измјенила у – Српска циглана! Она је и до данас остала запамћена под ти именом.

Као млад војни љекар у Тивту, свраћао сам 1962. год. у кртољске куће и видио да фотографије радника циглане у Кртолима висе на зидовима многих кућа!

На једној се види група радника, а у средини човјек дуге сиједе браде – “газда Михо”. Домаћини су се обрадовали када су сазнали да сам његов унук. Сви су га се радо сјећали, хвалили га и уочили су да на дједа личим! То ми је годило. У селу сам пронашао и његовог књиговођу Вука Ђуришића. Примио ме је у кућу и загрлио као рођеног сина! Он ми је рекао да је дјед био човјек необичне физичке снаге! Веома омиљен, поштен и храбар! Пратио ме кроз село. Тада смо свратили и до дједовог благајника, још живог и здравог Јова, чијег се презимена више не сјећам.

Он ми је показао стару, дрвену касу из оног доба, обложену тањом металном плочом. Та каса је била фабричка благајна, касније употребљавана још дуго времена. Тада сам чуо занимљиву причу. Једном је благајник Јово био загубио кључеве. Дједу се журило, па онако љут, снажно је потегао за ручицу касе, натегао је, али касу није могао отворити.

Касније је кључ пронађен. У вратима касе је од дједовог кољена остало благо улегнуће, које Кртољане и данас подсјећа на нарав и снагу мога дједа. Такав „директор“ им је одговарао! А зна се, да су они по нарави жестоки, посебни људи у Боки! Онда сам се увјерио, да неки и данас носе нож за појасом!

Живот је текао, циглана је нормално радила све до атентата на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Већ сутрадан, када се прочуло да је то Србин урадио, у читавој царевини је дошло  до великих нереда и страдања свих који су имали било какве везе са Србима! У Тивту су линчована два обалска радника  као “српски шпијуни!”

Почеле су и кућне преметачине политички сумњивих. Када је рат почео, хапшени су сви сумњиви Срби и њихови пријатељи. Утврђење “Мамула” је ускоро било препуно талаца! У читавој Далмацији су узимани  таоци и у логоре одвођени и пријатељи Срба, без обзира на вјеру! Довољно је било, да је био нпр. члан Српског сокола! Примјера ради, само у једном бродском транспорту из Далмације, прво за Ријеку, а онда фургонима за Мађарску, поведено је пет народних посланика Далматинског сабора, шеснаест православних и католичких свештеника, седамнаест адвоката, пет љекара и двије стотине сељака. Прорадио је и пријеки војни суд! У Херцег Новом су стрељани Срби: Хамдија и Срзентић, у Будви је јавно објешен Ђуро Зеновић, пријатељ мога дједа,  само зато што је био истакнути Србин.

Дјед се затекао у Тивту, “Осветници” Франца Фердинанда, трчећи за њим, били су га сустигли пред Арсеналом, али се он у њега, у задњем моменту, пред руљом склонио. Командант Арсенала му је био добар пријатељ, заштитио га је, дао му је барку и два веслача, који су га превезили у оближње Кртоле. Михо је знао, да ће по њега и тамо доћи, па се истом барком, заједно са супругом Јованком, њеном мајком Маријом и седмогодишњом кћерком Љубицом, мојом мајком, одвезао у Херцег Нови. Потом је стигао у Дубровник, гдје је имао своју кућу. И у овом граду  су били велики нереди, хапшења, а био је прорадио и пријеки суд.

Уништаване су све српске институције, паљене су српске заставе, демолиране су просторије веслачког друштва “Душана Силног”. Мада католик, ухапшен је и чувени српски књижевник Иво Војиновић, пребачен је у Шибеник, тамо је једва рат преживио. Мој дјед је учинио најбоље што је могао – из Дубровника се склонио на Пељешац, у своју родну Јањину.
У Јањини се укључио у рад општинске управе. Велике су невоље биле, младост је била мобилисана, остали су старци, жене и дјеца. Дознао је да већина регрутованих младића одлази за Добој. А тамо је у војсци радио његов велики пријатељ др Филип Лазаревић из Котора. Дјед је говорио регрутима, да му се јаве и поздраве га. Слао му је писма, у којима га је молио да учини што може за младиће са Пељешца.

Др Лазаревић је тамо био предсједник љекарске комисије, имао је одлучујућу ријеч – ко је способан, а ко није за војску способан! Захваљујући њему, кућама су се вратили многи младићи Јањинари, посебно јединци у породицама, као “неспособни” за војну службу.  Опћина Јањина је из захвалности, непосредно послије рата, др Лазаревића прогласила почасним грађанином.

Дјед је у Јањини почео трговати вином. Одговарао му је аустријски закон који је предвиђао да у доба рата сваки војник добија пола литра вина на дан. Због тога је војска откупљивала велике количине вина. Потражња је била већа него што се могло вина набавити. Прорадила је “народна памет!” У Јањини су сви почели да мијешају вино са спиритусом, уз додатак воде.

Шећер је било теже набавити, док се спиритус куповао релативно лако. Дјед то није хтјео да ради! Његови ортаци, не питајући га, набавили су једну брацјеру спиритуса и довезли у мјесташце Драче, око километар удаљено од Јањине. Ускоро су се појавила два аустријска финанца у пратњи наоружаних војника. Бродић су заплијенили.

Један финанц, који је говорио наш језик, рекао је дједу да су направили велики злочин, јер су у рату хтјели да подвале својој држави.  За ово дјело, учињено у рату, била је превиђена и најтежа казна!

Том догађају је присуствовала и моја мајка Љубица, тада дјевојчица од 10 година. Отац ју је често водио са собом, па се и овог пута нашла у његовој близини.

Дјед је знао шта их чека! Рекао је кћерки: “Иди брзо у Јањину, трчи, реци мајци – да, по теби, пошаље ону кесицу са златом, она зна гдје је кријемо. Донеси је одмах!” Љубица се брзо вратила и донијела ту кесицу са златом. Дјед је намјеравао да је поклони присутном царинику. Хтјео је да га подмити! Кад је цариник остао сам, пришао му је и у руке ставио све што је још сачувао  од свога богатства – кесу злата! Цариник га је погледао и казао ове ријечи: ”Шјор Михо, узмите ово натраг, овог пута вам је све опроштено! Уништите овај спиритус како знате, у море га проспите! Ви сте давно, прије 20 година, када сте се из Америке вратили,  моју мајку несебично помогли, када је била удовица са четворо дјеце. Захваљујући Вама, ми смо преживјели и људи постали!

Ја сам Вас тек сада препознао, а ми Вас никада заборавили нисмо.. Моја мајка је нама дјеци често о Вама говорила, да не смијемо никада да заборавимо Вашу доброту, посебно наглашавајући  – да је наш највећи пријатељ и добротвор Михо Дежуловић из Јањине. Она Вас је и на самртном часу помињала и благосиљала. Нека Вам је просто и идите с Богом!”

Ко зна шта би се све десило, да није било овог догађаја – који се и данас памти и препричава у нашој породици. Наша мајка Љубица, сама удовица са четворо дјеце, ово је често спомињала и говорила :

“Учини добро – надај му се!”  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: