Мој деда, патријарх Павле – и човек и светац

„Они које волимо не одлазе докле год бораве у нашим сећањима, сећања су тек пуста тумарања по прошлости ако их не поделимо са другима. Када их поделимо, настављају да живе.“

Управо ова мисао, после дугог промишљања, пре четири године одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо?

Притом, није овде реч „само“ о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, верници, али и атеисти, присно ословљавали са „деда Паја“, већ и о њеном, приватном „деда Попи“. Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом светском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку.

Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу „Мој деда патријарх Павле“, коју је најпре објавила „Просвета“, а 2015. године штампали су је и београдски „Етхос“ и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоценог сведочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је ове недеље Новосађанима у Градској библиотеци.

– Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике – сетно, али и поносито, присећа се Снежана, по професији психолог.

Додаје да су те две улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог века и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живела с породицом. Тамо је први пут видела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског.

– Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе „морској глави“, како ме је од тада често ословљавао – забележила је Снежана у својој књизи.

Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је „неке дарове“. То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: „Ево, сваком по једна, да се не преједете.“

И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хлеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсећајући да има пуно гладне деце. Говорио је и да човек једе да би живео, а наопако је ако живи да би – јео.

Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог „деке у мантији“. Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном детињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се пре него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовести 1946. године.

Док је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ретко, али је увек налазио макар мало времена да посети породицу. После 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недељно и са њом најчешће обележавао највеће празнике, Божић и Ускрс.

– Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх – присећа се Снежана. – Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: „Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!“ Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко.

Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило – „ја сам важан“. Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим.“

Признаје саговорница „Новости“ да је још као девојчурак била свесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примети.

Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увек зна шта треба да каже, а он је одговорио: „Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти.“

Разумео је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: „А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?“

Говорио је и да човек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер „сирће гризе своју флашу“. Сећа се Снежана и благих савета које је патријарх давао верницима после литургије – да не стоје насред цркве, јер то би значило „Види, Боже, ја сам главни“. Или: „Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув.“

Како је често пешачио или се возио градским превозом, верници су га пресретали с питањима, молбама за савете… Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: „Лако ми је са мном.“ Ретко је дозвољавао, а још ређе тражио, да неко учини нешто за њега лично. „Што ти мени ‘морска главо’ да шијеш, кад ја умем и имам машину.“

Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао је и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије…

Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом лекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: „Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше.“

У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: „Упокојио се пре пола сата.“ Умро је у сну.

– Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст – присећа се Снежана.

На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осећањем ганутости, онакве какву осећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: „Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: