Могу ли се проблеми српског народа уопште решавати декларацијама?

Праве општенационалне дебате, међутим, нема и тешко да ће је и бити јер власт, чак са највишег места, већ етикетира све што јој се у започетом разговору не свиђа.

Да ли је овакве дебате требало да организује власт, поготово о „опстанку српске нације“? Шта мислите о самом писању „декларације“ и шта се декларацијама уопште може решити и поправљати? Шта у том документу, независно од свега, мора да пише?

Српски народ је један народ, ма где се налазио и не може се делити границама

Јован Јањић, некадашњи државни секретар у Министарству вера:

„Постоји и препрека. Она се налази у главама народа који робује страним идејама. Као што је робовао идеји комунизма – тој страној интернационалној идеји – тако и данас робује разним глобалистичким идејама и страховима како ће то (јединство српског народа) бити схваћено у другим државама и другим центрима моћи.

Најпре треба дефинисати јединствен духовни простор.

Неопходно је повезивање српског народа кроз језик и духовне вредности, односно неговање јединственог духовног простора.

Српски народ је један народ, ма где се налазио. Не може се делити границама.

То се, рецимо, постиже кроз културу и духовност које треба ширити на сваки могући начин: дејством медија, неговањем заједничких традиција, организовањем духовно-културних манифестација од свеколиког националног значаја.

То никоме не може да смета. Али, тиме се показује јединство народа – да је српски народ један народ, без обзира у којој држави живео.

Пројекат може да се оствари истог трена и већ је требало да се крене у његово остваривање, јер је то нешто што се подразумева, а не нешто што треба изнова радити.

Реч је о континуираном процесу у коме уопште нема потребе да се дефинишу некакви главни или споредни носиоци (Црква, школство или друге државне институције), већ то треба да се дефинише као циљ свих, коме треба да теже све културне и духовне институције српског народа и сав српски народ. То треба дефинисати и поставити као циљ од националног значаја и остваривати га кроз све активности и на њему свакодневно континуирано радити кроз све националне институције.

За то постоји препрека. Она се налази у главама народа који робује страним идејама. Као што је робовао идеји комунизма – тој страној интернационалној идеји – тако и данас робује разним глобалистичким идејама и страховима како ће то (јединство српског народа) бити схваћено у другим државама и другим центрима моћи.

Упркос томе што то никог не може да вређа. Мада томе теже сви народи, па у њиховом случају то не представља сметњу.

Не видим зашто бисмо се ми понашали као да је то сметња за нас.“

Наш језик је у овом тренутку мало поколебан и натруњен разним утицајима

Милован Данојлић, писац:

Важно је радити на опстанку језика и ћириличног писма.

Наш језик је у овом тренутку мало поколебан и натруњен разним утицајима. Ти утицају су и добри и лоши.

А када је реч о писму – писмо нам је угрожено.

Зато сматрам да треба спашавати те две ствари, а за друго нисам стручан.

Шта вас то препоручује за овакав задатак – шта сте досад урадили?

Владимир Божовић, председник Управног Одбора „Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори”:

„Историјске стратегије се одавно не доносе у форми у којој је декларација недавно најављена, већ то раде компетентне институције: универзитети, институти, Академија… И то у дужем периоду. Ово што је најављено је, на жалост, типично, вулгарно балканско шибицарење без трунке историјске одговорности

Невјероватан је репертоар преварантске демагогије у јавном животу Србије. Преко групе утицајнијих, а истовремено строго контролисаних медија, често се „око“ јавности премјешта са тема које имају неку суштину и значај у буџак површности, егзибиционизма, шљаштећу бурлеску, естрадну голотињу. На жалост, последице оваквог поступања су веома озбиљне, јер се нарушава способност нације да свјесно расуђује и ради у интересу свог опстанка и развоја.

Управо ми на то личи и ова покренута тема о писању Декларације.

Примјетићемо како се њоме ствара „димна завјеса“ да би се у позадини обавило нешто што „од Косова“ нисмо видјели. А тиче се управо Косова. Зато се и самој Декларацији дају силна „историјска“ обиљежја како би се наш поглед „залијепио“ за површину, без снаге да продре испод њених густих и халуциногених кулиса.

На жалост, народ је до те мјере духовно исцијеђен, интелектуално измрцварен, да се комотније осјећа, лакше „дише“ у атмосфери политичког ријалитија, него у озбиљној друштвеној расправи.

Мислим да би они који су покренули овај хук о неопходности Декларације, и то баш сад, највише урадили за будућност нашег народа и државе, да то сами утишају.

Кад неко најави да доноси свеобухватни програм рјешавања српског питања, онда је прво питање – а ко сте ви?

Шта вас то препоручује за такав задатак, шта сте то досад урадили да би грађани имали и најмање повјерење у озбиљност и вриједност оног што најављујете?

Вјерујем да су пред влашћу у Србији многи проблеми који су у њеном реалном домашају, па би било неупоредиво корисније да се приљежније и енергичније баве оним за шта можда има капацитет.

Историјске стратегије се одавно не доносе у форми у којој је иста недавно најављена, већ то раде компетентне институције: универзитети, институти, Академија… И то у дужем периоду.

Ово што је најављено је, на жалост, типично, вулгарно балканско шибицарење без трунке историјске одговорности. Иако су се, наводно, управо тим поводом окупили иницијатори декларације.

Они пишу декларације, то је све…

Драган Лакићевић, председник Српске књижевне задруге:

Они који не раде на опстанку нације, желе да то замене декларацијама.

Они пишу декларације.

То је све.

(Диана Милошевић, Факти)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: