Mогу ли се опрати пестициди са воћа и поврћа?

И поред тога што многи имају различите рецепте за одстрањивање остатака пестицида, стручњаци савјетују да је прање хладном водом сасвим довољно.

Цјелодневно потапање у соди бикарбони, чишћење растворима сирћета или лимуновим соком сезонског поврћа и воћа, што се све чешће лаички савјетује потрошачима ради уклањања остатака пестицида, потпуно је бесмислено, каже доцент Милан Стевић са катедре за пестициде Пољопривредног факултета у Београду. Ови рекла-казала рецепти, додаје, немају никакву основу, јер ако остатака има они се темељним прањем хладном водом могу одстранити са намирница, можда не у потпуности, али свакако до граница безбједних за употребу.

Како објашњава Стевић, постоје угрубо дијве врсте пестицида. Једне биљка апсорбује, и након третирања циркулишу њеним соковима. Други (контактни) остају искључиво на њеној површини. Први имају предност у току кишног периода јер су отпорни на спирања. Они су безопасни јер ће се до бербе потпуно неутралисати (чак и раније) пошто се различитим процесима разграђују до нуле. Али за последња третирања воћа и поврћа, која могу да имају утицај на остатке пестицида у храни, користе се контактни пестициди и они имају кратку каренцу (вријеме од последњег прскања до брања).

„То значи да се они у кратком периоду разграде. Каренца је различита за различите врсте поврћа. Ако се користе пестициди регистровани за последња прскања у вегетацији и ако се поштује каренца, опасности од тровања апсолутно нема, јер се ти остаци пестицида разграде“, каже доцент Милан Стевић.

Он наглашава да је прање воћа и поврћа у сваком случају потребно, превасходно због бактерија, клица и других природних контаминената.

Да подсјетимо, најновије истраживање Европске агенције за безбједност хране које је спроведено у 27 земаља ЕУ, а контролисано је око 77.000 узорака и око 500 различитих врста хране, показало је да је у 1,6 одсто укупног броја узорака пронађено више од максимално дозвољене концентрације остатака пестицида. У некима је било више у некима мање, па су тако неславно прво мјесто заузеле житарице – овас, а онда и зелена салата са 3,4 одсто узорака који су премашили границу.

На питање да ли је истина да највише остатака пестицида има у зеленој салати, наш саговорник каже да је то тачно, јер је реч о врсти поврћа које је неопходно више пута третирати, поготово у стакленицима, а готово сва салата која се продаје код нас стиже из производње у затвореном простору.

„Ту су најбољи и најпогоднији услови за развој сиве патогене плесни. То је гљива која за неколико дана може потпуно да уништи производњу ако се не штити. Салата се прска и фунгицидима, против племењаче и штеточина, и то више пута„, каже Стевић.

Други проблем јесте и то што је, додаје, салата биљка кратког вегетационог периода, а то значи да од расађивања до брања прође максимално 45 дана .

„И у том кратком периоду ви морате да је прскате много пута. Затим, што је још горе, једемо управо онај дио биљке који се прска, а то су листови. Није исто када једете млади лук и салату који се толико прскају средствима са јако кратком каренцом од неколико дана или кромпир код кога се третирају листови, а једе се плод који је под земљом. Зато је сасвим у реду да на тржиште дође салата која је прскана прије седам дана“, закључује он.

Ипак, како савјетује, уколико се приступи темељном прању, лист по лист, хладном водом сигурно ће се одстранити највећи део остатака, не свих, али један дио може и да остане. Зато постоји утврђен параметар МДК (максимално дозвољене количине) који не угрожава здравље људи.

У микроколичинама пестициди постоје свуда и не треба их се плашити, иако се врло често сва кривица сваљује на пестициде, а не на микотоксине и афлатоксине који су много опаснији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: