Могу ли Американци да преломе мозак Србима
1 min read
Душан Пророковић (Фото: Дејан Симић/Спутњик)
Пише: Душан Пророковић
Србија је „европски лидер“ у „антиамерканизму“, а тај феномен очигледно забрињава и људе у Вашингтону који се баве Балканом. Амерички амбасадор у Београду о томе врло директно и отворено говори, на чему му треба захвалити.
Темељно, на адекватним теоријским основама и са пратећим методолошким оквирима, тему психолошко-пропагандних операција на нашим просторима први су почели да анализирају истраживачи повезани са српским сектором безбедности.
Без обзира што је из београдске политичке чаршије у скромним урадцима публицистичког карактера пласирана теза како је прича о психолошко-пропагандним операцијама још једна у низу „теорија завера“, тиме нису поткопани или демантовани закључци читавог низа аутора који су доказали усправо супротно (Дејан Вулетић, Милан Миљковић, Дејан Вучинић, Марко Парезановић, Реља Жељски).
Сасвим је логично што су ова испитивања, када је о регионалном контексту реч, најпре и најозбиљније спровођена у Србији, а још је логичније што су их иницирали људи из сектора безбедности који су поред редовног посла још и научни истраживачи. Јер, против Србије се јако дуго воде пројектоване и координиране психолошко-пропагандне операције, а они којима је задатак да то анализирају први су и схватили да у многим стварима нема импровизација или случајности, него да постоје извесне закономерности. На студији случаја из Србије могло се препознати и утврдити како функционишу матрице и алгоритми за извођење ових операција. Што је још важно, касније се то све потврдило и у неким другим студијама случаја, укључујући и Украјину.
Како је све почело…
Наравно, почетак овакве врсте дејстава против Србије у овој историјској фази треба тражити у првој половини деведесетих година ХХ века (у радовима у интересантном зборнику који су уредили Вилијамсон Мареј и Питер Мансур представљају се и објашњења како се зачеци извођења савремених хибридних ратова чији су саставни делови психолошко-пропагандне операције могу тражити у деветнаестом веку и Француско – пруском рату из 1870 – 71. године). Пласирањем дезинформација, полуистина или тенденциозно тумачених података утицало се на међународну јавност и текућу (де)мотивисаност становништва, али се тако и припремао терен за изградњу конструкција и дискурса који ће касније послужити за далеко озбиљније процесе (између осталог и за доношења одлука међународних организација или рецимо за вођење поступака пред Хашким трибуналом).
Преумљење Срба
Један од тих озбиљнијих процеса требало је да буде и „преумљивање“ српског јавног мњења, као предуслова за успостављање новог (неки су мислили и „коначног“ па отуда овај придев када говоре о статусном решењу за Косово и Метохију) регионалног геополитичког поретка. На упорна објашњења типа како су Срби „геноцидни“ и самим тим једини одговорни за несрећна дешавања из деведесетих година ХХ века, или да нисмо дорасли овом „супериорном европском“ те да зато овде код нас никада и ништа није ваљало – потрошена су абнормална средства.
Када би се сабрале све донације и сви грантови усмерени у ту сврху ка медијима, невладиним организацијама, научно – образовним установама, политичким странкама, државној управи и локалној самоуправи, то за ове три деценије сасвим сигурно износи више милијарди долара.
Паре капљу, резултата нема
Међутим, оно што је потпуно зачуђујуће, јесте да очекивани резултат изостаје. Несумњиво, неки циљеви су остварени, то се најбоље види у Црној Гори где је креиран сасвим нови колективни идентитет међу великим делом популације (први пут у историји црногорство се „зидало“ на екстремном антисрпству). Али, нема резултата у самој Србији! И не само да га нема, већ се „клатно“ ненадано померило у другу страну.
Притисак (онај организовани и усмерен ка најширем јавном мњењу) који се користи као средство у извођењу прсихолошко-пропагандних операција створио је и – потисак. О да, употреба психолошко – пропагандних операција производи и нус – појаве, иако заговорници извођења тих операција најчешће прећуткују тај део о евентуалним нежељеним дејствима.
Србија је „европски лидер“ у „антиамерканизму“, а тај феномен очигледно забрињава и људе у Вашингтону који се баве Балканом. Амерички амбасадор у Београду о томе врло директно и отворено говори, на чему му треба захвалити. Сви покушаји претходних година (а било их је, макар у научној заједници) да се о томе дискутује завршени су неславно, између осталог и зато што су корисници оних силних милијарди такве дискусије „гушили“. Ваљда су се плашили да ће неко поставити питање њиховог рада или су мислили да ако о нечему ћуте, онда то и не постоји!
Црне листе
Ко год је причао или писао о феномену „антиамериканизма“ аутоматски је сврставан на којекакве „црне листе“. Иначе, термин „антиамериканизам“ треба ставити под наводнике пошто је упитно против кога се у Србији јавља одбојност!? Реткост је, заиста, набасати на појединце, још ређе на организоване групе који нешто имају против америчког народа. Када је реч о делу америчке елите који је одлучивао о Балкану претходних деценија, онда је перцепција сасвим другачија. Срби су против „вашингтонске мочваре“ и дубоке државе, а не против Американаца.
Елем, тај осећај на српском етнопростору постоји, током времена је ојачао и укоренио се, чак се делимично прелива и ка неким другим комшијским етносима, а у доброј мери и прераста у „антивестернизам“.
Ови процеси су приметни поготово међу млађом популацијом, баш оним „социјалним сегментом“ који је био „предмет посебне обраде“ током извођења психолошко-пропагандних операција. Шта се ту десило? Како су те силне милијарде произвеле такав контраефекат?
Свакако, више је разлога за такав епилог, а опште „слабо место“ у спровођењу операција широм света представљају „локални извођачи радови“ који се протоком времена „бирократизују“ и све више поистовећују са онима који их финансирају (ти који финансирају у различитим ситуацијама могу се и различито назвати као супарници, изазивачи, непријатељи, окупатори, колонизатори и тд.), а све мање додирних тачака имају са народом из ког потичу и на који треба да утичу.
Но, у овом конкретном случају постоји још један моменат који се мора узети у обзир. Кристофер Хил констатује како „у Србији влада антиамериканизам из 1999. године“!
Негдје прочитах да прво што је ђаво учио своје ученике је, да шире теорију непостојања ђавола. Можда то има неке везе са непостојањем теорије завере и теорије завади па владај.