• Друштво

Модиљанијеви унуци живе у Србији?

12 година ‎ Новости

Модиљани

Новости истражују: Да ли познати италијански сликар има потомке у нашој земљи и у Канади. Душанова деца, а за њега се верује да је Амадеов син, баве се сликарством и уметношћу.

Децембар, месец слава, вина, рибе. Месец боема. Прича о пријатељству песника Тина Ујевића и италијанског сликара Амадеа Модиљанија повезана је баш са таквим дружењем. Садржај писма, које је стигло на адресу “Новости”, у коме су невешто повезани догађаји из протеклог века, подстакао нас је на истраживање: да ли је Модиљани имао сина за кога никад није сазнао да постоји? Шта је истина и каква је улога великог песника и боема у томе?

Трагови су нас одвели до Љубице Милићевић, сликарке и књижевнице, која живи и ради у Монтреалу. Са нама је поделила породичну причу, коју су до сада чували од јавности. Сазнали су за њу пре двадесетак година.

– Моја бака по очевој страни Савица Милићевић, која је живела у Билећи, сусрела је сликара из Италије. Док је он тражио инспирацију за своје слике, она је скупљала храну за домаће животиње које су имали – прича наша саговорница.

– Била је лепа и висока. Овално лице, црна дуга коса, преко леђа… Типичан женски лик који се налази на Модиљанијевим платнима. Пришао јој је. Удварао се на језику који није разумела. Дотицао њено лице. Руке. Уплашена, препустила се као омађијана. Касније је о овом догађају ћутала.

Прича да је Модиљани био у Херцеговини делује вероватно. Дружио се са песником Тином Ујевићем који га је тамо довео. Модиљани је сањао да пронађе погодно дрво за савршене виолине. Да купи шуме и направи виолине које би имале чудесан звук. Ујевић му је хвалио херцеговачки јавор од кога су прављене најбоље гусле… Трагајући за погодним дрветом сусрео се са лепом Савицом Милићевић…

– После тог сусрета, судбине су их раздвојиле. Савица је остала у свом кршу, а он се јурећи за сликарском славом вратио у Париз – објашњава Љубица Милићевић. – После сусрета је затруднела. За мог деду се удала, тек после рођења мог оца Душана. Дакле, то је породична легенда, коју ми је пре двадесетак година испричала моја ујна Зденка Милошевић. Запањена, покушала сам да повежем нити. Знам да нешто постоји, а шта не знам.

Ову причу Душан никада није сазнао. Родио се 30. јануара 1920. у Билећи, а Модиљани је умро шест дана пре његовог рођења. Уколико би ова прича била потврђена, Модиљани је био у Херцеговини у априлу 1919. године.

– Душан је био прелеп и велика сањалица. Као младић, личио је на Модиљанија – прича Љубица.

– Био је војно лице и носилац медаља. Учествовао је у рату и био храбар партизан. Био је велики индивидуалиста и није припадао ниједној струји после рата. Није био религиозан. Волео је руже, као Модиљани. Често их је куповао. Сећам се да је кад сам као дете била у болници донео велики букет ружа. Поделио га је сестрама, а и мени дао једну. Волео је елегантно да се облачи и носио је лепе шешире. Био је прелеп човек. Привлачан и харизматичан. Много се допадао женама.

Сем приче коју су многи чули, а Душанова породица негирала, доказа о судбинском сусрету Савице Милићевић и великог сликара – нема.

– До пре десет година наши рођаци нису хтели ни да признају да је Душан био ванбрачно дете. Сада кажу да јесте, али да је био дете свог оца, који га је одгајио, а не неког другог. Нико од нас четворо Душанове деце никада није покушао да сазна нешто више. Никада нисмо покушали да доказујемо наше порекло. То нам није било важно.

Љубица Милићевић је само једном контактирала са фондацијом Амадеа Модиљанија у Паризу и директор, господин Парист је рекао да је познати сликар највероватније њен деда.

– Никада нисам ступила у контакт са Модиљанијевом кћерком Жаном – каже Љубица.

– Из простог разлога да се не протумачи да је разлог користољубље. Заиста, нико од нас није био заинтересован да ову причу истражи дубље.

Звучи невероватно, али сва Душанова деце баве се сликарством. Љубица је сликар и писац, Бранислав је сликар, Ненад илустратор и карикатуриста, а Љубомир, који такође живи у Канади, графички дизајнер.

– Необично смо блиски – прича Љубица Милићевић.
Повезани увек. Без обзира на даљину и физичку раздвојеност. Сребрним нитима душе. Сваки наш састанак је испуњен смехом и причом. Читамо једно другом мисли. Не морамо ни глас да изговоримо, да бисмо знали шта неко од нас мисли. Бранислав је најбољи сликар у породици, Ненад је добио све могуће награде за свој рад, укључујући и “Пјера”, Љубомир је завршио Академију уметности у Монтреалу са великим успехом. Он је познати илустратор, а дизајнирао је и скупоцени накит.

Љубица од 1976. живи у Монтреалу. Завршила је филозофију, литературу и језике. Објавила је три романа и неколико књига поезије. Предводила је канадску делегацију када је ова земља била почасни гост на нашем сајму књига. Била је координатор нашег штанда неколико пута на сајму књига у Квебеку… Романе пише на француском, поезију на енглеском језику…

ПОДМЛАДАК ПОРОДИЦЕ МИЛИЋЕВИЋ

Подмладак породице Милићевић, за разлику од старијих, још се није окренуо ликовној уметности. Ненадов син Вељко држи познати кафић у Земуну. Бранислав има два сина и ћерку – Николу, Рада и Ану, која свира гитару и пева. Љубомир има сина Виктора, који је, по речима његове тетке, са риђом косом и плавим очима – прелеп. Љубичина ћерка зове се Исидора Нолан. Она жели да отвори галерију и да се бави промоцијом уметности…

БУНТОВНИК КРАТКОГ ЖИВОТА

Модиљани је скоро читав живот провео у беди и сиромаштву, да би уништен алкохолом и дрогом и прекомерним радом, живот завршио у 36. години у болници “Милосрђе”. Бунтовник кратког живота, творац сетних лепотица дугог врата и бадемастих очију, уметник који је својим актовима заталасао париски уметнички миље, иза себе је оставио кћерку Жану. Она се побринула да дело њеног оца не буде заборављено. Њена мајка, пошто је славни сликар преминуо, исте ноћи је извршила самоубиство. Жану је подигла Модиљанијева рођена сестра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: