Моца

Мишо Вујовић 

Тих и ненаметљив, скроман и одмерен, Момчило Моца Вукотић био је један од најбољих српских и југословенских фудбалера свих времена. И још за живота постао је посебно, издвојено поглавље фудбалске историје на овим просторима. Данас, када се његов лик и дело овековечују на филмском платну и у луксузној монографији Моца, у којој о њему сведоче савременици, фудбалски званичници и највећи асови једне епохе — та тиха легенда поново добија свој глас.

Рођен 2. јуна 1950. године у Београду, Моца је већ као дечак на терену oсновне школе Никола Тесла у Раковици показивао да носи нешто што се не учи — грацију у кретању, топлину у првом додиру лопте, лакоћу која је одударала од уобичајеног. Са свега тринаест година заиграо је за Партизан, клуб у којем је израстао у симбол и духовни амблем читаве генерације.
У црно-белом дресу одиграо је 791 утакмицу и постигао 339 голова, мајсторски, тано, онако како је само он умео: са осмехом, са погледом који види три потеза унапред, са игром која није тражила аплауз — али га је увек добијала. Одликован је јединственом способношћу да управља ритмом утакмице: час као диригент, час као уметник, а најчешће као човек који је знао да је фудбал пре свега радост.
Био је члан легендарног државног тима СФРЈ, носио је плави дрес пуних 14 година. У репрезентацији је одиграо 14 мечева и постигао 4 гола, али је оставио много више од статистике: оставио је траг фудбалске отмености, манире старог мајстора за публику и лепоту игре
Моца је 1978. године направио кратки европски излет, потписавши за француски Бордо, али се већ након једне сезоне вратио у Партизан — као син који се враћа кући. У клубу је остао чак и после играчке каријере, као тренер, као скаут, као саветник, као човек који није хтео ништа осим да служи фудбалу који је волео.
Његова тренерска каријера носила је печат исте тихе харизме: водио је Партизан и у витрине свог вољеног клуба је после 32 године вратио дуго чекани трофеј Купа Маршала Тита, а потом оставио дубок траг у Кипарском и Грчком фудбалу, предводећи Неа Саламину, Аполон, Етникос, Паниониос, Левадиакос, Паок и национални тим Кипра остављајући за собом армију поштоваоца. Био је и део стручног штаба репрезентације Југославије, своје земље којој се убек враћао.
Својим понашањем, скромношћу, благим начином говора и ненаметљивом величином, Моца је био последњи витез једног фудбала који полако нестаје — фудбала у којем је лепота игре била важнија од трансфера, а достојанство важније од славе.
Зато ће монографија и филм о њему бити много више од биографије. Биће то омаж једном свету, једном стилу, једном човеку који је умео да буде велики — не зато што је желео, већ зато што је био рођен тако.
Момчило Моца Вукотић — човек чији је осмех био дриблинг, чија је скромност била стил, и чија ће сенка заувек остати на трави ЈНА, међу мрежама које је погађао, и у срцима свих који су га гледали и волели.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: