Млади немају времена да мисле о старости

Пише: Марија Бракочевић

Aко сви одемо из земље, у њој ускоро неће имати ко да ради. Ко ли ће онда да уплаћује доприносе у пензиони фонд како би садашњи пензионери имали одакле да добијају пензије? Већ сада имамо више пензионера него запослених – на једног долази 0,9 запослених. Ако и догурамо до пензије, тај фонд тада вероватно неће ни постојати, а и велико је питање да ли ћемо моћи да преживимо уз њу када смо често пријављени на минималац. Будући да се старосна граница за одлазак у пензију за жене пречесто помера, онда и не размишљамо о пензионисању јер ћемо изгледа радити до смрти.

На овај начин размишља немали број омладинаца у Србији када им се постави питање да ли данас могу да очекују да ће доживети пензију с оваквим пензионим системом. Према подацима Министарства просвете, сваки четврти студент жели да настави школовање у иностранству, а две трећине њих планира да настави тамо и да живи. Пензија им очито више није залог за будућност, а како сматра Драган Станојевић, доцент на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, омладина је данас приморана да живи у продуженој садашњости.

„То је нови образац који им се намеће због флексибилизације тржишта рада, али и све мање државне подршке појединцу, породици, па и младима. Јер, данас је све више привремених уговора о раду, нико не даје гаранције за стабилне приходе. Младима је скученији простор за планирање него што је то био случај с ранијим генерацијама. Ипак, и поред тога младост није време када се размишља о пензији или старости. Млади су свесни да живе унутар непредвидивог система где је остваривање пензија под великим знаком питања, а и у глобалу, поверење у пензиони систем се свугде смањује јер пензије стагнирају. Код нас је тај систем додатно пољуљан”, уверава Станојевић.