Млади цетињски бријест, рогамски ронилац Стево и патриотске аутохипнозе

Претходна колумна – „Црвена, бизнис-леди у маски скојевке са супретом за ништа“ – и тема историјског бријеста, имала је одређену резонанцу међу опонентима те приче. Зато ме није изненадила очекивана реакција црногорског коментатора свих портала, Данила Стојановића – који је већ био главни јунак моје колумне – „Данило у комитима, а све против Јенкија!“

И тако, јавивши се у коментаторској рубрици мог блога на порталу ПЦНЕН, Данило ме је у традиционалном реперском стилу оптужио да сам „дрвосјеча црногорске историје“, који би „и данас посјекао сваки црногорски бријест“ – зато што „патолошки мрзи Црну Гору и Црногорце?!“

Да на овакав чудан начин експлодира, Данила је навео мој закључак да – „Историјски бријест, који је годинама био предмет провидне пропаганде, није ни дочекао 1918. годину – већ га је вријеме сасушило пар деценија раније.“ Елем, како Данило представља „глас вапијућих патриота на Интернету“, ред је да му се опет посвети мало пажње- да му не би коментаторски труд пропадао.

Стари бријест се ипак од старости осушио, посјекли га Црногорци

У намјери да опонира, коментатор Данило је предочио верзију о бријесту коју су некада давно написали Стево Вучинић и Новак Аџић. Ево дијела тога текста, са којим се требамо упознати:

„Испред Биљарде, на Цетињу, својевремено је био велики стари историјски Бријест који се од старости лагано сушио, па је 1892. године у непосредној близини посађен млади. Први су посјекли бјелаши 1918. године да би на његовом мјесту подигли споменик погинулим саборцима који су током Божићног устанка 1919. године подржавали окупацију. Био је у облику обелиска на којем су били исписани Змајеви стихови – ‘Застанимо пред споменик/ Нашег јата храбрих птића/ Напојмо се мушког духа/ Храбрих Синђелића’. А други бријест је посијечен 1936. године да би на његовом мјесту подигли Мештровићев бронзани споменик краљу Александру. Споменике су 1941. године срушили зеленаши.“

Да напоменем, бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш је навео разне изворе из којих се потврђује да се стари бријест осушио пар деценија прије 1918. године. Коментатор Данило је став Маркуша „оповргао“ тако што је приложеним текстом – убједљиво потврдио да се бријест осушио 1892. године, односно 26. година прије него што су његови земни остаци утилизовани од стране бјелаша 1918. године.

Ово је сликовити примјер – због чега је Данило изванредни режимски лик које ради против режима. У незадрживој жељи коментарисања – он своје тезе брани тако што их поруши, а опоненете оповргава тако што им убједљиво документује и потврди закључке.

Данило већ десетинама година оплакује сјечење сасушеног бријеста, тврдећи да су га ликвидирали „србијански, српски окупатори“, а онда себе демантује текстом Вучинића и Аџића о бријестовима, гдје се каже да су стари бријест „посјекли бјелаши 1918“.

Тако од Данила сазнасмо да стари осушени бријест нису посјекли Србијанци и „вељесрпски окупатори“, већ Црногорци – који у били присталице безусловног унитаристичког уједињења са Србијом, и чинили убједљиву већину становништва у Црној Гори.

Да сијечење бријестова нема никакве везе са спинованим, а непостојећим, „међунациналним сукобом“ бјелаша и зеленаша, потврђује чињеница да је други бријест на Цетињу посијечен тек 1936. године, а лидер зеленаша Секула Дрљевић, по мишљењу историчара Новака Аџића, све до 1937. године себе сматрао Србином.

Самим тим, никакви „неки тамо Срби“ нису могли посјећи бријестове, јер су и бјелаши и зеленеши били Срби, свиђало се то нама или не.

Дрвосјече лажне историје и сађење новог бријеста

Не схватајући да је трапавим цитатима уништио двадесетпетогодишњи труд својих острашћених истомишљеника – Данилу Стојановићу је одједном, у афекту, пукла реторичка канализација, те је сликовито предочио овакве примједбе:

„Дакле, наш Војин је само један од новијих у низу ‘дрвосјеча црногорске историје’. Од оног најгорег соја који је посјека’ бријест. И, нажалост, претека’?

Војин би и данас да посјече сваки црногорски бријест? Не зато што мрзи бријестове, већ зато што исконски, патолошки, мрзи Црну Гору и Црногорце? Зато је свака његова логореја – једна досадна, без краја и конца, вељесрпска (не)историческа епопеја.“

Елем, у овом изливу бијеса коментатора Стојановића до смијеха је колоритан дио гдје се говори – да је тамо неко од „најгорег соја који је посјекао бријест“, са нагласком- „и нажалост претекао“.

Када говори о „соју“, најгорем или најбољем, Данило се налазе у стању аутохипнозе. Јер, ако посматрамо бријест као симбол црногорског правосуђа, а знамо да је данашње црногорско правосуђе можда и најгоре у историји ових простора, то Данилу остављамо да етикету „најгори сој“ уручи онима који су црногорско правосуђе сасијекли до коријена.

Да се правосуђе промијени не помаже чињеница да је 6. 04. 2011. године засађен нови бријест на платоу испред Биљарде на Цетињу – на „истом мјесту гдје се током прошлости налазио“. Медији су јавили да је засађени бријест градоначелник Цетиња Александар Саша Богдановић „свечано отворио“ пресијецањем врпце, а све уз присуство гостију, међу којима су били амбасадори Хрватске и Словачке у Црној Гори.

Поводом тог срећног догађаја, на Интернет порталу Града Цетиња јевио се само један усхићени коментатор – Саша, који је оставио следећу поруку: „Ако је враћање Црне Горе Цетињу сађење бријеста и фарбање чесме на Балшића пазар’, фала им до гроба. Ако су ово приоритетни проблеми наши- онда смо ми сретни град (а нијесмо свјесни тога)!“

И на крају, што се тиче Данилове жеље да би волио да – овакви као ја „нису претекли“, жеља му се може лагано остварити ако се занима црном магијом – умије да врача и пробада „вуду лутке“. Дакако. на овом мјесту напуштамо Данила, а прича иде даље…

Жута режимска штампа као симбол правосуђа

Елем, када су писали дотични текст о бријесту, господа Аџић и Вучинић су апеловали на градоначелника града Цетиња и предсједника Уставног суда да се на мјестима несталих бријестова – „поново засаде два млада бријеста која ће са тим мјестима чинити особене споменике – симболе континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти.“

И ето, жеља им се испунила и посађен је један бријест. Ипак, посађени бријест је постао само обично дрво, а не симбол, јер– „континуитета државе, њеног правног поретка и судске власти“, што су симболично хтјели истаћи промотери сађења бријеста – данас у Црној Гори нема.

Зар није, из ове преспективе, чудно и апсурдно то што су Вучинић и Аџић апеловали на градоначелника Цетиња да посади бријестове који ће симболисати правни поредак и судство, умјесто да апелују на судство и тужилаштво у Црној Гори да обављају свој посао у складу са јасним правним поретком и цивилизацијским нормама?

Укратко, умјесто да се пропало црногорско судство оног и овог времена реформише, и стане на ноге, посађен је бријест као шарена лажа за помамљене и наивне, и постао симбол нечега чега данас нема. Лудило, зар не!?

Рецимо, недавни случај режираног пуча на дан парламентарних избора је показао страшну истину црногорског правосуђа – да њиме управљају парадржавне структуре. Умјесто да црногорско правосуђе упозна министре полиције и војске са плановима наводних терориста, поремећене државне структуре су материјале поступка слале медијским трубачима у виду – ТВ Пинк М, Побједе, Дневних новина, Интернет портала ЦДМ и Аналитика?

Тако је испало да данашњи симбол црногорског правосуђа није некакав нови бријест на Цетињу, већ жута режимска штампа која суди и пресуђује по нахођењу својих уредника, примајући инструкције за тај самосуд од неких антидржавно оријентисаних паралелних центара моћи.

Колико је сво то лармање о бријесту труло и наказно, показало је понашање рогамског рониоца Стева Вучинића управо у временима када се садио бријест на Цетињу.

Стево Вучинић изронио 20.000 еура црногорског блага

Славко Перовић, бивши лидер ЛСЦГ-а, је на свом блогу 16.12.2010.г. оптужио Стева Вучинића да је „заједно са својим братом од стрица Ђуром Вучинићем, украо ЛСЦГ- у: ‘Радио М’, ‘Телевизију Монтена’, новинску агенцију ‘Монтенафаx’- од које је касније настала ‘Мина’.“

Перовић је са оптижбама наставио овако: „Украо је он и редовно крао и новац намијењен ЛСЦГ-у, а његов пуни лик се заокружује чињеницом да у приватном посједу има читаво благо сакривених археолошких предмета лично израњаних из ријеке Зете која му тече пред кућом у Рогамима.“

Елем, ријечи Славка Перовића о рогамском рониоцу су заиста егзотично и нереално звучале – јер су наводиле на помисао да Стево Вучинић има изражене ружне инстикте, које се у народу формулишу кроз појам – синдром овцекрадице.

Многи су чудну конструцију Перовића о тајном израњању археолошког блага третирали – „блаћењем часног црногорског патриоте“ Стева Вучинића, све док 12.10.2015. у подгоричким Вијестима није освануо наслов- „Вучинићу 20.000 еура за мач и шљем које је нашао“.

Из тога текста смо сазнали да је Стево Вучинић 2011.г. Народном музеју Црне Горе (НМЦГ) продао бронзани илирски шљем за 10.000 еура, а годину касније за нађени илирски мач (старости око 2.500 година) додатних 10.000 еура.

Павле Пејовић, директор тога музеја, је „Вијестима“ рекао да је осим та два предмета од Вучинића откупљено и око 40 комада неолитског алата, објаснивши: „То су камене сјекире, камени стругачи који су нађени негдје на локалитетима поред Зете, збиља не знам гдје и мислим да ће он као неко ко се бави тиме морати једног дана да каже гдје је то нађено да би се то на један стручан начин истражило“.

Елем, о томе гдје је нађено то археолошко благо и како је откупљено „Вијести“ су дале став стручног лица које је рекло да су „предмети откупљени незаконито, јер их је Вучинић узео са заштићених археолошких локалитета“ гдје „у музејској књизи улазака нема потврде за један од два мача“, те да је у документима о преузимању вриједних предмета- „било избрисано име продавца?!“

Све ово, с чињеницом да се тајна продаје скривала неколико година, наводи на закључак да се у овом случају радило о тајној операцији шверцерског типа.

Умјесто медијског аветања о симболици бријеста, све су прилике да је Стево Вучинић требао заврнути рукаве и посадити шуму бријестова око своје куће у Рогамима.

Та шума симбола би га свакодневно подсијећала на потребу уважавања правне државе у коју се испразно куне, да не би добио заслужену титулу шверцерско- ронилачког рогамског патриоте.

Бријест, трупци и окршаји епског карактера

Елем, ако ћемо ствари помало карикирано гледати – могуће је да је сађење младице бријеста на Цетињу само донијело несрећу Црној Гори. Јер, послије сађења бријеста, лудило у њој је попримило епски карактер.

Градоначелник Цетиња Александар Богдановић се оженио са кћерком Светозара Маровића, свемогућег идеолога владајуће странке. Њихова свадба, са око 400 званица, је била у елитном хотелу Сплендид, а наслови у штампи су били овог типа: „Гала вјенчање кћерке Светозара Маровића: Музичари добијали 500 евра по пјесми!“

Сиромашни грађани Црне Горе су ово – „500 евра по пјесми“, доживјели као – немилосрдни пуцањ у мозак. Исти им је осјећај био када су сазнали да је рогамски ронилац Стево Вучинић – изронио 20.000 еура црногорског блага из Зете, и продао га Народном музеју Црне Горе – као да се ради о купусу који му је израстао у башти.

Светозар Маровић, таст Александра Богдановића, пресијецача врпце несрећног бријеста, је завршио у Спужу као „шеф организоване криминалне банде из Будве“. Специјални државни тужилац Миливоје Катнић је саопштио да се договорио са том „групом из Будве“, те да је од претпостављено несталих 45 милиона, у народну касу већ враћено 20 милиона и 278 хиљада еура.

Наравно, цетињски бријест је своју функцију „симболике превосуђа“ оправдао у „случају Будва“, али не и у случају Алуминијског комбината у Подгорици.

Да подсјетим, лидер СДП Ранко Кривокапић је, са мјеста предсједника Скупштине Црне Горе у емисији „Начисто“, емитованој 12.2,2015.г. на ТВ Вијести, оптужио владајућу странку за нестанак 800 милиона еура приликом приватизације КАП-а, називајући ту крађу – злочином против државе.

Ранко Кривокапић је могао том опасном изјавом угорозити сигурност цетињског бријеста, и симболику коју он носи.

Јер, лако се могло, а и сада се може, десити да неко од грабитеља КАП-а, у страху од тог симбола правосуђа – панично узме моторну пилу „Штиловку“- и ноћу бријест ишчупа из коријења и сасијече на комаде, те његове трупце баци у Зету код Рогама.

Ако се то деси, не треба сумњати да ће Стево Вучинић, увијек будни ронилац из Рогама, скочити у Зету и изронити трупце- те их продати Народном музеју за тричавих 20.000 евра спасавајући их од пропадања.

Бријест поднио оставку, жели да га гром спржи

Могуће је да се тај страшни сценарио са бензопилом „Штил МС 180“ и новим бријестом исјеченим на комаде ипак неће десити.

Јер, изгледа да су режимски медији, који су преузели улогу црногорских правосудних органа, спасили ситуацију коју је направио лидер СДП са својом изјавом – тако што су Ранка Кривокапића прогласили четником, и тиме затворили случај КАП.

На другој страни, ради баланса међу звијездама, четнички вођа Александар Синђелић, који је хтио да направи пуч у Црној Гори и ухапси Мила, је проглашен црногорским патриотом и добио телохранитеље – црногорске полицајце које плаћају грађани ЦГ.

Док војвода Синђелић очекује да га нова власт прогласи за Народног хероја Црне Горе, то његов потчињени – четнички редов Мирко Велимировић захтијева да му се додијели орден јер је спасио Црну Гору – тако што се два мјесеца довија, мучи и измишља како је уништио оружје терориста. То га је спалио у Албанији, то га је бацио у језеро.

Суочен са лудилом које се дешава у Црној Гори, напокон схвативши гдје су га грешком посадили – дивни млади бријест на Цетињу је поднио оставку на мјесто симбола црногорског правосуђа. Зли језици тврде да чак – призива громове да га спрже.

Да се не би десила та трагедија, најбоље рјешење би било – да се бријест пажљиво извади из те „Црне Земље“, те поклони некој нормалној држави. Па да се тамо поново засади, и „свечано отвори“ све уз пресијецање врпце.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: