„Млад и здрав као ружа“: Пророчанство дведесетих?
1 min read
Од редитеља Јована Јовановића долази најхрабрији, најсмелији и најбунтовнији филм југословенске кинематографије „Млад и здрав као ружа“, а за многе и перфектно пророчанство деведесетих.
Био је 35 година у бункеру, скоро заборављен, али онда се поново вратио на велика врата. Велику помоћ у реализацији овог филма, Јовановић је имао у једином српском глумцу који је у том тренутку био дорастао овој улози, Драгану Николићу. Савршено спреман и мотивисан, Николић остварује улогу каријере, учвршћујући себе на првом месту вечите листе највећих секс симбола југослвенског филма.
Када се филм „Млад и здрав као ружа“ појавио 1971. било је потпуно јасно зашто је морао да буде забрањен и зашто је на сваком кораку наилазио на препреке. Бриљантно антиципирајући манифест „Догма“, филмове попут „Паклене поморанџе“, „Таксисте“ или „Трејнспотинга“, Јовановић се нашао на ветрометини удара тадашње малограђанске културне елите и плиткоумне цензуре, јер је први имао снаге да викне „Цар је го!“.
Први кадрови филма приказују Београд свечано окићен пред Дан младости, а из офа чујемо аутентични Титов говор. Пажљивим слушањем говора, извађеног из контекста стадиона и Титове појаве у униформи, уочавамо све рупе и нелогичности. Главни јунак својим понашањем као да даје реакцију на оно што се говори. Он прво слуша, затим постаје нервозан, почиње да се досађује и на крају звижди у знак незадовољства. Треба се само сетити у каквој држави се тада живело и колико је култ личности Јосипа Броза у то време био снажан.
Готово читав је снимљен камером из руке, што даје утисак документарности и појачава драматику. Филм је након снимања приказан само два пута: на Фестивалу у Пули и у Студентском културном центру у Београду, након чега му се губи сваки траг, иако никада није званично забрањен. Прва следећа јавна пројекција филма уследила је 35 година након снимања, у оквиру ФЕСТ-а 2006.
По изласку из војске, наш јунак није у могућности да нађе посао зато што не жели да пристане на корупцију и таворење, на терор медиокритетства. Ипак, кроз даљи ток радње, он је принуђен да одступи од својих начела и идеала и да упадне у матицу која га носи ка успону и паду у исто време. Описан у војном досијеу као особа натпросечне интелигенције, он се тешко мири са просеком, али увиђа да интелигенција није карта на коју треба да игра. У једном тренутку филма, када већ почиње његов успон, он каже „Пронашао сам део личности који ми је одувек недостајао – револвер.“
Последњу реченицу филма „Ја сам ваша будућност“ многи сада посматрају као невероватну визију деведесетих.
