ИН4С

ИН4С портал

Митрополит Јоаникије: Треба водити рачуна како се односимо према пандемији, то је искушење

1 min read
Циљ поста је да се ослободи наше тијело од свих сувишних прохтјева и тек тада настаје духовни пост, и он је смисао.

фото: Митрополија

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије поручио је, пожељевши свима благословени почетак Божићног поста, да започињући пост, кроз подвиг поста и молитве, припремамо своје душе и срца да се радујемо рођењу Христовоме и да Богамладенца Христа смјестимо у своје срце.

У свом архипастирском слову изговореном на Светој архијерејској литургији, коју је служио у 23. недељу по Духовима у Храму Св. Николаја Чудотворца у Котору, уз саслужење свештенства которско-тиватског и херцегновског намјесништва, Високопреосвећени Митрополит је објаснио да се постом очишћује тијело, а молитвом душа.

Циљ поста је да се ослободи наше тијело од свих сувишних прохтјева и тек тада настаје духовни пост, и он је смисао. Треба да научи и душа да пости, да се ослобађа од мржње, од злопамћења, од сувишне увредљивости, од сваке пакости, од сваке ситнодушности и да умјесто свих тих мана насади у себи врлине: доброту, честитост, трпељивост, храброст, пожртвованост, а као свеза свих врлина је љубав –  бесједио је владика додавши да је управо то прави живот, када имамо љубави Божије у својој души.

Појаснио је да се љубав најприје манифестује према најближима па се онда шири према ближњима и даљнима, а када човјек има љубави то значи да је то препорођена душа.

Није љубав све што се показује да је љубав, јер љубав права, истинска, она је спремна на жртву. Она се жртвује за ближње, она се одриче себе, одриче се сваке саможивости, сваког интереса и гледа шта је потребно да учини своме ближњем. То су велике врлине, то су крила. Такав човјек је слободан човјек, а биће човјеково чезне за слободом. Прије свега да се ослободимо од ропства гријеху, јер сваки гријех поробљава душу, и та нам слобода прије свега треба – рекао је Јоаникије.

Указујући на то да је такву слободу много теже задобити него ону на коју ми обично мислимо, која се задобија ратом или неким другим процесима, упозорио је да је гријех најстрашнији окупатор. Као једну од великих пошасти данашњице, која је страшнија од ове епидемије корона вируса, навео је робовање наркотицима од којег многе породице страдају.

Ђе се то зло увуче, то је робија најстрашнија и ту треба помоћи, а тешко је помоћи. Колико је домова тако разорено, колико се тога зла шири свакодневно. Колико је несрећних људи који зарађују, богате се и куће граде, дајући тај отров дјеци. Каква пошаст! Каква погибија и туга – додао је

По његовом мишљењу на све то немамо добар одговор јер да смо организована заједница имали бисмо прихватилишта, организоване установе, да спашавају породице, дјецу. Наглашавајући да је то робовање наркотицима само једна од пошасти која нас поробљава у овом времену, навео је све веће присуство робовања информацијама, мобилним телефонима, гледању телевизије… што се одражава и на здравље (ментално) човјека.

Осврнувши се на постојећу епидемију корона вируса који хара, истакао је да треба водити рачуна како се односимо према свему томе, јер та болест, зараза, пандемија… то је искушење.

Али би били много јачи да се мало обратимо Цркви, духовности, посту и молитви, дисциплини духовној. Били бисмо много јачи, много спремнији да помогнемо онима које захвата овај вирус. Наравно, треба да се чувамо, не поричемо ништа од онога што медицина прописује, једино смо опрезни, јер кроз сваку прилику хоће да се увуче политика или неки интерес, или ко зна шта. Морамо бити трезвени у сваком погледу. Болест хара, односи многе животе, треба да се чувамо, треба да имамо дисциплине, макар основне, да се не уносимо једни другима у лице. Па то није пристојно ни у оним временима кад нема никакве заразе…”, опоменуо је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да се треба чувати од ове болести, али да се треба духовно снажити да бисмо и ову неприлику прегрмјели, побиједили, јер све је то искушење и свуда је на испиту наша вјера. У овим данима се много прича о вирусу, који је присутан, али осим те заразе умире се и умираће се и од других болести, Божија је воља:

Дајте да не клонемо духом! Ево одличне прилике, спремамо се постом и молитвом за највећи празник Рођења Христовога да се ослободимо. Да се ослободи и наше тијело, да се тако оснажи, и да се ослободи и наша душа од свега онога што је поробљује, да окрилати духовно, да се узнесе и почне да живи правим животом”, истакао је и поучио да правим животом живимо када смо измирени са својом савешћу и са својим ближњима — у породици, пријатељима , рођацима, у манастирима, на послу… — и да гдје год треба покажемо љубав – навео је митрополит.

Објашњавјући да је сваки човјек наш ближњи, слика и прилика Божија, слика Христова, Високопреосвећени Митрополит је казао да ако једноме од наших ближњих учинимо, коме треба помоћи, онда смо учинили самоме Господу. Подсјетивши на обичај да се прије Божића измиримо са свима, Митрополит је поручио да треба да се оснажујемо Божијом љубављу и да је даље ширимо, да оно што добијамо у храму, љепоту, радост, доброту, којом нас Бог обдарује и осјењује, да то ширимо и остварујемо у нашем животу, јер тек ћемо тада бити прави хришћани.

Када год започињемо пост пред неки празник, гледајући на радост празника који ће доћи, гледајући на љепоту тог подвига који чинимо у славу Божију, ми се, како је казао, охрабрујемо, наша душа се окрилати јер можемо увијек да мијењамо свој живот на боље.

Призвани смо да чинимо добро, прије свега да се измиримо са својим ближњима и да љубав своју покажемо на дјелу. Да помогнемо ближњем, да покажемо љубав. Кад кажемо лијепу ријеч, саслушамо ближњега искрено, узмемо мало од терета који носи, њему је већ много лакше и много је радоснији и сам може да настави да носи свој крст и иде напријед са радошћу. Имамо тешкоћа, имамо искушења, али кад имамо вјере онда све тешкоће и искушења се нама обраћају у славу, јер се показује све више слава и сила Свете вјере православне. Свима нека буде на здравље овај часни пост и празници који долазе, нарочито празник Рождества Христовога – навео је он

Литургијском благољепију у Цркви Св. Николаја Чудотворца у Котору допринијело је и појање Српског пјевачког друштва “Јединство”.

Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С

Прочитајте ЈОШ:

Црква не смије постати мјесто из којег се шири прича да су здравствене мјере нешто сувишно и непотребно

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

17 thoughts on “Митрополит Јоаникије: Треба водити рачуна како се односимо према пандемији, то је искушење

    1. Pitajte Porfirija, njemu je predat još u avgustu. Rečeno je da je sveštenstvo na odmoru, pa će posle odmora da ga prouče prije potpisivanja. Vjerovatno su sad na zimskom odmoru.

      1
      5
  1. Ма хоће ли више рећи смијемо ли ми невакцинисани у цркву или не смијемо?

    17
    6
  2. 15. мај 2020. владика Јоаникије и свештеници излазе из тамнице касно у ноћ. Народ слави побједу правде над неправдом.
    Годину и по дана касније народ доживљава највећу могућу неправду – ускраћује му се Богом дата слобода. Исти народ чека ријеч тога човјека који је сада напредовао па је постао митрополит, да испуни оно што му је обавеза и пред Богом и пред народом и да се успротиви сатанским поступцима власти. И шта дочека? Ваљда је боја очију ових сатаниста што су на власти сада мало љепша него оних сатаниста прије. Или су ови нови сатанисти обећали да Цркви неће дирати материјална добра па Његово преосвештенство нема потребу да реагује.
    Било како било ја сам поносан што сам 15. маја прошле год био уз свог владику јер је то било праведно. А је ли праведно да сада владика или митрополит не стане уз Бога и уз свој народ?

    23
    6
    1. Није у реду да се јуче набије 25.000 вас у БГ арену у очајничкој подршци режиму и пувате један другом у лице без обзира јесте ли вакцинисани или не, па вам сад поново митрополит Јоаникије и поп Гојко криви кад позивају на поштовање мјера зато што сте испали будале. A и направили корона кластер који ће се разићи по читавој унутрашњости земље…

      8
      16
      1. Безимени, није уреду да мене бацаш у кош са оним сендвичарима у БГ-у. Она гомила испраних мозгова ми је равна са испраним мозговима који ође гледају агенте у мантијама као, Боже ми опрости, свеце.

        14
        1
      1. Tacno, hvala. Hriscani su stradali u najvecim mukama a mi pomrijesmo od straha i prije smrti.
        Boze sacuvaj Tvoje malo stado.

        18
        5
      2. Откад то наши православни пастири одоше у замумуљене питије које треба умјети „читати“, тј. разумјети?

        14
        5
  3. Да не дувамо једни другима у лице?Подржава мјере СЗО и ковид пропуснице и остале реквизите медицинске у цркви?“Вјеро моја ко те уби реци,убише ме из олтара жреци“

    31
    7
  4. Баш нас охрабри ова изјава,сад смо још више овце не знамо шта нам је чинити?Ово је моја бака говорило,искушења стално долазе.Како из њих?

    22
    5
  5. Од све ове бесједе, новинари су извукли баш ову реченицу за наслов. Могло је да се „извуче“ макар пет другачијих наслова, али не- битно је само оно што је везано за корону. Новинари би требало да обавијесте, упозоре и, ако хоће и могу, да открију. Не би смјели да убјеђују, сугеришу, стављају ријечи у нечија уста и мишљења у свачије главе.

    30
    8
  6. (било)

    Да ли и даље вр(иј)еди оно „три корне-пенал“?

    ?ver=6

    „malčice je drukčije u praksi“

    Да није не бисмо ово писали. Између осталог.

    У техници, чистије, условно говорећи, може у прљаво, не и обрнуто. Ако хоћемо да одржимо функцију (система).

    У животу је то још ригорозније.

    „Неком је прегор(ј)ела сијалица, неком искаче осигурач, а неком је „цркла инсталација“ и ту помоћи нема“, био је одговор једног човека на питање о успеху покушаја померања граница у схватањима.

    „2. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером
    мјерите, онаквом ће вам се мјерити.
    6. Не дајте светиње псима: нити бацајте бисера својих пред свиње, да их
    не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
    7. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете: куцајте, и отвориће вам
    се.
    8. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца,
    отвориће му се.
    16. По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе,
    или са чичка смокве?“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 7:2,6-8,16)

    Историјски, Христ се оваплотио у Јеврејском народу.
    Који је ослободио Вараву, Избор је био ВРЕДНОСНИ суд над људима, притом међу сународницима. И остаје.

    Цела историја људског рода и врти се само око тога, проблема нашег СА ВРЛИНОМ.
    То је и једини данашњи, јучерашњи и сутрашњи проблем. Остало су последице.
    Есхатологија је ту на своме.

    Светитељи Серафим и Николај нам тумаче да се „неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не
    може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа.“

    „Првобитно религија је била мати и етике и технике.
    Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
    Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике…“

    Oста(л)о је занат.

    Ако Ко плаћа музику, наручује п(ј)есму.

    …“исјећ ћемо све српске кнезове,
    све кнезове, српске поглавице,
    и кметове што су за потребе,
    и попове, српске учитеље,
    само луду ђецу оставити,
    луду ђецу од седам година,
    пак ће оно права бити раја,
    и добро ће Турке послужити…“

    Чак се и у богословијама, нарочито тамо, делови Писма и Предања не предају (даље другом), а камоли међу нама који нисмо професионално одређени опредељењем.

    Сви ћемо се сложити са дефиницијом у недавном Каргановићевом реаговању на дешавања у Цркви у Америци, говорећи о условима достојности епископа, да то и јесте одређење за сваког исправног члана Заједнице, „(1) да верују у Бога и предањско учење Православне Цркве, и (2) да су српски родољуби.“

    Заједница подразумева заједничку историјску свест и са(осећање) припадности.

    …“Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још
    време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког
    вавилонског ропства. Ми за сада назиремо само почетну фазу њеног настанка. Карактеристично је да је и
    после Вавилона спољашња слобода Израиља остала релативна, јер и даље траје окупација. Макар то био и
    римски протекторат, опет је власт туђинаца. Али ова власт успешно сарађује са црквом фарисеја.
    Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја „спој“ пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у
    непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће
    сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније
    отпале од ње.
    У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све
    јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија
    јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради
    уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни
    јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до
    обједињења.
    Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички
    јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим „споменицима прошлости“, оружју и
    средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се
    завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да
    верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене,
    народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом
    народу.
    Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим
    виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји
    народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили – неко пре, неко касније. Опет је
    потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај
    изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем
    привидног православља. У Божјем винограду настаће нови, привидно идеални поредак. Свако ће савесно
    обављати свој посао – неће бити саботаже, крађа, немарног одношења према раду – једном речју, савршена
    организација. Треба поставити само једно питање – где је Господар? Али Њему је већ речено: не долази овде,
    буди тамо горе, а овде ћемо се ми већ снаћи. А он још увек трпи овакав однос. А где су виноградари? Где је
    Наследник? Стојећи у винограду, ви нећете добити одговор, јер су тела свих побијених слугу Господњих
    бачена иза ограде. Ниједног Господаревог виноградара нови газда неће пустити ни да уђе у виноград. Место
    праведника је с оне стране ограде винограда који су преотели фарисеји. Наравно, под гомилом камења.“

    „Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи, јер овде немамо постојана града, него
    тражимо онај који ће доћи.“ (Јев. 13,13-14).

    (Свештеник Тимотеј Сељски 1994., Црква фарисеја)

    https://www.youtube.com/watch?v=0vqgdSsfqPs

    9
    8
  7. Jedino ekonomski nezavistan čovjek je slobodan čovjek,i jedino tada je čovjek sposoban da pokaže svoje pravo lice,kakvo god da je. I zdrav duh traži zdravo tijelo,i šta će bilo kome jedno bez drugoga. A što se tiče korone,prihvatimo je kao svaku drugu bolest ,ponašajmo i živimo normalno i kulturno,(što inače već dugo ne radimo),i živimo zdravo koliko god možemo i imamo mogućnosti,i korona će nestati sama od sebe.

    30
    9
  8. Мудра главо и народна дико…чувару Епитрахиља светитеља Саве, круне с Душанове главе, бритке сабље Вукашина краља и тапије српскијех земаља, на Цетиње поље, под куполом највеће српске богомоље у задужбини Иван бега бана у столици што је од светога Кедра саливана….
    Свима који улазе у свети пост жеље за срећу и радост, а који не, да и њих бог обрадује ,сваког у својој вјери да напоји миром у љубави и доброти….
    Амин, боже дај….

    30
    15

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *