Навршила су се четири мјесеца од када је Цариградски Патријарх Вартоломеј потписао „томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“ према којем је за поглавара новоформиране организације именован је Епифаниј Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“
Митрополит Иларион
Пише: Митрополит Волоколамски Иларион
Навршила су се четири мјесеца од када је Цариградски Патријарх Вартоломеј потписао „томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“ према којем је за поглавара новоформиране организације именован је Епифаниј Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“.
Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима Помјесних Православних Цркава с захтјевом да се ова организација призна за канонску Православну Цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши митрополит Кијевски и све Украјине Онуфриј.
За протекла четири мјесеца ниједна Помјесна Православна Црква није признала поступак Патријарха Вартоломеја, учињен уз недопустиво кршење црквених канона.
Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколника, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације.
Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто?
Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних вјерника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени су припадници милиони вјерника. Управо она, а не група расколника која је добила легитимитет од стране Патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сам Патријарх Вартоломеј, в последњи пут — јануара 2016. године, на Синакси Предстојатеља Помесних Цркава. Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи предсједник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар се не налази у Москви, већ у Кијеву.
Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви не узносе се за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију.
Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу права која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом повезује је духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве.
Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је легализовао Патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двије групе од који ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију» — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све Помјесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“.
До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног поријекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке Патријарха Вартоломеја.
Четврто, чак и после стицања „томоса“ расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом Кијевским и све Украјине“, а други „патријархом Кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“.
Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је бирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А прије мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су Патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свијет, односно за православни свијет, ми смо Кијевска митрополија. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна Помесна Православна Црква?
Петро Порошенко и ваесељенски патријарх Вартоломеј потписују уговор о сарадњи, фото: Ројтерс
Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример, у „томосу“ прописано, да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али, са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натјерати, али их не можемо ни одбацити.
<
Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима.“ Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ – без њих.
Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је – и за сада није обустављена – кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталица раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вјернике, истјерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовом канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује свјетско Православље? Управо онако како су већ реаговалиПатријарх Теодор, Антиохијски Јован и Јерусалимски Теофил, који су се сакупили на Кипру и заједно с Архиепископом Кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, у циљу заштите верника, храмова и манастира од напада и насиља сваке врсте, одакле год да оно долази и ма какви били разлози и мотиви који их изазивају.
Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, Патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати Помјесне Православне Цркве.
Ни једно, ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, Патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке.
Ако је раније, као „први међу једнакима“, и могао да игра кооридинишућу улогу у породици Помјесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра.
И зато је потпуно природно да Предстојатељи Помјесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири Предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блаженејши Архиепископ Кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три Предстојатеља су се с њом сложила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“.
Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу.
У тим околностима, када је први по диптиху фактички сам напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања би могао да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме Помјесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што посjедује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт.
Када је у V вијеку Цариградски Патријарх Несторије пао у јерес, Александријски Патријарх Кирил је на III Васељенском Сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси.
И када је у XV вијеку Цариградски Патријарх подржао унију са Римом, други Источни Патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се Цариградски Патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, свјетско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски Патријарх никада није био Глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао сам Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о Римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику, у православној традицији никада није било такве представе.
„Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сам, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко Светих Отаца“. Испод ових ријечи су се 1723. године потписала четири Источна Патријарха – Цариградски, Александријски и Јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел Римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се оцима и Васељенским Саборима Цркве првих девет вjекова, ми се увjеравамо да никада римски епископ није сматрао највишим начелником , односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је глава телу цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде први“.
Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима, и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих Помјесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство његовог волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерараха да да за себе присвоје прерогативе које им не припадају.
Раскол остаје раскол, а Православље од искушења кроз која пролази само јача. То показује примјер Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповједништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажни подршку Помјесних Православних Цркава, и управо та консолидована подршка ће на крају помоћи да се украјински раскол излијечи.
