Митрополит Хризостом: Одржавање Сабора на којем ће се бирати патијарх зависи од епидемије
1 min read
Митрополит Хризостом
Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне.
„То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка.
Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“.
„Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати.
Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене.
„Не треба очекивати неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом.
Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих.
Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина.
Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује.
Извор: данас.рс
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Читао сам јутрос образложење Рибље чорбе. О пром(ј)ени распореда.
Они, (и)пак, нису «бенд (и) за венчања и сахране».
(«о томе ћу мислити сутра»)
Неколико ствари,
„9. Но узалуд ме поштуј; учећи наукама и заповијестима људским.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 15:9)
“И не саображавајте се овом вијеку,
него се преображавајте обнављањем ума свога
да искуством познате шта је добро и угодно
и савршена воља Божија.”
Св. Павле, Посланица Римљанима 12, 2
#
„23. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је,
дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!“
(Св. Јеванђеље по Матеју 6:23)
#
(од ономад)
Владика Николај је говорио да «гори народ од Турака — Бог да је имао њега би на Србина послао», о стању пред Косово — тад.
Тако је и данас.
Овај који честита — «од њег свако радо саучешће прима».
Чов(ј)ек који је од Првог Израиља (код нас) Другом Израиљу забрањује Закон Христов. Као најекспониранији (од дружине).
Свештеници од врха до дна (дна) уз часне изузетке издају (и) своју струку. Подводе народ богоборним «струци» и политичарима.
Брнабићка је пенал за све (све посебно не треба помињати).
Струка свака — део је нас оваквих јасно као дан. Отуд све чега има и све отуд чега (нема) је недостатак.
И ту Свети Владика Николај има да нам поручи — не преко твитера, а може и тако, «ако се правилно користи а не злоупотребљава» — …“Лако је научити животињу, лако је научити простака, али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима…“, владика Николај+
«по срцу нашем»
…“На једном од екуменистичких скупова православни свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу „више речи мање дела!“, неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију, споменувши постојање тамне силе – демона. Реакција сале била је једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу шалу: „Значи, жив је тај“. Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости наступајућег дана?
Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји. Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да бисмо одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива „туђином“.
У чину Великог Канона стоје ове запањујуће речи: „… да не постанем… храна туђинцу“. Сада је тај „туђинац“ постао нама сродан и близак, он више није око нас, већ је у нама. Његови зуби заривају се у наше срце, али ми не видимо непријатеља и зато не можемо да се боримо против њега. Укинувши сам појам ђавола, човечанство се нашло пред судбоносним питањем: зашто је његова историја вашар греха и порока? Због чега се врши толико бесмислених окрутности, каква сила нагони човека да стреми ка злу? Зашто се у души буди необјашњива мржња према светињи? Зашто код неких само име „Бог“ изазива наступе злобе, сличне нападима пароксизма?…“
#
