Mitropolit Amfilohije 2010: Sveti Sava – učitelj našega puta koji vodi u život večni

“Srpski narod i njegovo dostojanstvo utemeljeni su na dvojednom svedočenju oca i sina. Jedinstven je slučaj u Evropi i istoriji da je tvorac države svetac, da je tvorac Crkve svetac. Ta sveta dvojica su utemeljili, s jedne strane državu srpskog naroda, njegov zemni grad i mesto gde je prizvan da u svom vremenu donosi plodove, a s druge strane obojica su otvorili večne horizonte tom istom narodu. Sveti Sava rodio je oca duhovno, Sveti Simeon rodio je sina telesno, sin postao otac i otac-sin, a obojica se rodili i preporodili i utvrdili put koji vodi u život za sopstveni narod. Odlaskom u Svetu Goru duhovno rođeni sin Sveti Simeon organizovao je državu i uredio život naroda, ali ne obogotvorivši zemne vrednosti, nego otvorivši večne horizonte Carstva nebeskoga. Sveti Sava otvorivši njemu i njegovom narodu večne horizonte vratio se narodu da u njegovu dušu i biće seje seme večnoga života da ga osoli, da obasja svetlošću večnoga i neprolaznoga života svoj narod i otadžbinu. Da otkrije svojoj otadžbini: da nemamo grada koji ovde ostaje, već da čekamo grad koji će doći (Jev. 13, 14), večni i neprolazni. U tome je i suština savremene misije Crkve srpske. Kao i da bude nosilac te i takve soli i svedok među drugim narodima. Tako shvatam naš ulazak i ulazak ostalih pravoslavnih naroda u Evropsku zajednicu, kao svedoka među drugim narodima i nosilaca te i takve soli i takvog dostojanstva. Ulazeći tako dostojanstveni u Evropu, u tokove savremenog sveta, mi ne ulazimo kao prosjaci. Jedino što imamo, što smo ipak pored svih svojih zastranjenja i lutanja sačuvali, to je upravo ta so našeg naroda, dubinski gledano i naše opredeljenje svetosavsko i lazarevsko.”

Ovim rečima je 2010. godine blaženopočivši Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije izložio svoje shvatanje misije Srpske Pravoslavne Crkve u savremenom svetu i srpskom narodu, koje je i danas podjednako aktuelno kao i i tada kada je prezentovano.

U nastavku možete pročitati celo predavanje blaženog spomena našeg oca Mitropolita Amfilohija o ličnosti Bogočoveka, o Jevanđelju, Svetosavskom i Kosovskom zavetu, misiji SPC u savremenom svetu, o našim lutanjima, raspećima i ulasku u EU, koje je održao na tribini u Beogradu u organizaciji Fonda „Slobodan Jovanović“. Predavanje je objavio časopis “Svetigora” (februar 2010 / broj 198), a preuzeto je iz lista “Pečat” (br. 96). Priredila ga je Nataša Jovanović.

Gospodo hrišćanska, draga braćo i sestre!

Tema večerašnjeg razgovora je Srpska Pravoslavna Crkva i njena misija u savremenom svetu i srpskom narodu u savremenom svetu. Govoreći o misiji Crkve u savremenom svetu ne možemo a da ne ukažemo na njene osnove, njene temelje i njeno prizvanje u istoriji roda ljudskog. Na to nas upućuju reči Hristove upućene njegovim prvim apostolima: „Braćo, vi ste so zemlje. Ako so obljutavi, čime će se osoliti.“ Upravo te reči Hristove predstavljaju sadržaj i smisao Crkve Božije i cilj njene misije u svim zemaljskim pokolenjima, u svim vremenima i među svim zemaljskim narodima.

Jedino novo pod Suncem

Ono što Crkva predstavlja i što sobom daje zemlji, čoveku, sveukupnoj tvorevini jeste upravo taj novi, neprolazni kvalitet života, nazvan jevanđeljskim jezikom: so zemlje. Taj novi kvalitet života nije neka nova ideja, kao što ni hrišćanstvo nije nova ideja. Nije to ni novo izmerenje ljudskoga ponašanja, nije to ni novi moral ili nova, prosto, filosofija, pogotovu ne filosofija po čoveku, kako je naziva apostol Pavle. Novi kvalitet života nije ni prosto obnavljanje ljudskih odnosa, davanja novih pravila ustrojstva ljudske zajednice, promene socijalnih uslova zemnog življenja. Nisu ni Hristovi učenici sami po sebi so zemlje. Njih Hristos imenuje solju zemlje i svetlošću sveta, ali ne zbog njih samih, već upravo zbog njega, „Puta, Istine i Života“ Koji ih obdaruje i čini tom solju i svetlošću sveta. On je taj Koji je Svojim Rođenjem i Svojim ukupnim bogočovečanskim delom do Vaskrsenja i Vaznesenja „ostao predvečni Bog, dete mlado”, čineći time svet novim, preobražavajući i dajući mogućnost zemlji i nebu da od prolaznih stvarnosti postanu neprolazne, od smrtnih besmrtne. Njegova Ličnost bogočovečanska u kojoj se uspostavlja ravnoteža između onostranog i ovostranog, između Boga i čoveka, između Tvorca i tvorevine, postaje matica života.

On je taj Koji postaje kvasac i so, unutarnja sila svih vidljivih i nevidljivih svetova. Kao takav On je s pravom nazvan „jedino novo pod suncem”. Tako Ga je nazvao Sveti Jovan Damaskin, veliki pesnik i tajnovidac. Jovan Damaskin ponavlja reči proroka i cara Solomona koji zapisuje da je sve „taština nad taštinama’’, da sve je isto ali se ponavlja, da ničega novog nema pod suncem. Damaskin to ponavlja, ali će da doda: Jedino novo pod suncem to je upravo On, Koji je Početak i Kraj, Prvi i Poslednji, Alfa i Omega svega postojećeg i nastajućeg, On je bezmerna mera ovoga čoveka čiju prirodu nosimo i ovoga sveta u kome živimo. Ne možemo dovoljno istaći ni podvući tu osnovnu istinu hrišćanstva koja se sadrži ne u idejama, ne u moralu, ne u bilo čemu, već upravo u toj svenosećoj i sveobuhvatnoj Ličnosti koja je utemeljila sve postojeće, kroz koju je sve postalo što je postalo i koja potvrđuje i svedoči da u početku nije bio besmisao i haos, već da je u početku bio Logos, smisao, slovesnost. „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ (Jn. 8, 32) Te riječi Gospodnje pokazuju da sloboda kao najdublja čežnja ljudska, nije nešto psihološko, socijalno što čovek pokušava u svom odnosu prema sebi i prema onima pored sebe i prema silama koje ukidaju slobodu, da ostvari, nego je sloboda nešto što je ugrađeno u samo biće: temelj bića je sloboda. I sve što je u tvorevini prizvano je da se oslobađa od sveprolaznosti i ništavila, da se oslobađa tom i takvom slobodom koja nije psihološka nije socijalna, nije biološka, već sloboda sinova Božijih, koja je bogodarovana prirodi, posebno čovječijoj. Sloboda koju jedino istina i poznanje istine, poznanje Onoga Koji je Istina, čoveku može darivati i preko koje čovek može postati istinski slobodan na večnom planu ne samo u prolaznom vremenu, postati slobodno biće.

Bog živih, ne mrtvih

Bilo šta da kažemo za Njega i o Njemu malo je i mucavo u odnosu na ono što je o Njemu rekao bogovidac Jovan Bogoslov, a on kaže: „I Logos, Slovo, Reč postade telo, postade čovek i nastani se među nama, i videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnog od Oca, pun blagodati i istine.“ (Jn. 1,14) Isti tajnovidac dodao je i sledeće: „U njemu bješe život, i život bješe svetlost ljudima. I svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze.“ (Jn. 1, 4-5) To su dakle apostoli koje Hristos naziva „svetlošću“. Ali šta je Crkva o kojoj govorimo? To je Jovan Krstitelj, kao i Hristovi prvi učenici, kao i svi Njegovi sledbenici kroz vekove do kraja sveta i veka, u svim vremenima i svim zemaljskim narodima – dolaze kao svedočanstvo. Oni su svedoci. Dolaze da svedoče o svetlosti, da kroz njih i preko njih svi veruju u svetlost i postanu nosioci večne i neprolazne svetlosti u ime večnog i neprolaznog dostojanstva. Crkva je živi saborni svedok živoga Boga, Boga koji nije Bog mrtvih, nego Bog živih (Mt. 22, 32).

Nije slučajno Crkva u Delima apostolskim nazivana „putem“ na više mesta, putem „koji vodi u život večni“, a hrišćani kao svedoci unapred izabrani, od Boga predstavljeni, učitelji toga puta koji vodi u život. Prizvani da nauče sve narode tom putu i da ih krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, svedočeći i Judejcima i Jelinima pokajanje pred Bogom i veru u Gospoda našeg Isusa Hrista, saglasno Delima apostola. Crkva je kao takva mesto usavršavanja svetih u delu služenja, za sazidanje tijela Hristova, dok ne postignemo svi jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef. 3, 19). Savršeni čovek, savršeno čovečanstvo je upravo On kao glava bogočovečanskoga tela, kao glava svega postojećeg, kao Početak i kao Kraj, kao Ppvi i kao Poslednji.

Upravo učitelj tog puta koji vodi u život večni bio je u srpskom narodu Sveti otac naš Sava. Zato mi pevamo „Puti vovodjaščago v žizanj nastavnik i pervoprestolnik bil jesi…“ Tako mu pevamo, to je on bio i ostao, kao i svi njegovi naslednici. Eno ih, većina su pohranjeni u Pećkoj Patrijaršiji, gde su ćivoti arhiepiskopa pećkih. Poneki od njih, a nije ih malo, su se sa svojim narodom poskitali. Setimo se samo Arsenija Trećeg Čarnojevića, Arsenija Četvrtog Šakabende i drugih njima sličnih, do onih novijih koji su ovde upokojeni u Beogradu u Sabornoj crkvi, u Markovoj crkvi, pa evo i u manastiru Rakovici, gde je upokojen prvi patrijarh obnovljene Srpske Patrijaršije. I evo sad naših dana tu je našao pokoj i mir i blaženog spomena patrijarh Pavle. Bog Koji je „stvorio od jedne krvi svaki narod čovečanstva da stanuje po svemu licu zemaljskome i postavio unapred određena vremena i međe njihovog boravljenja“ (Dap. 17, 26), stvorio je i narod srpski u tim narodima, u tom čovečanstvu, u tom jednom jedinstvenom sabornom čovečanskom telu, odredivši mu vremena i oblasti njegovog boravljenja da bi ga Sveti Sava koji mu je pokazao put u večni život „kao drvo maslinovo zasadio u duhovnom raju.“ Opet divni pesnik kaže za Svetog Savu da je to bilo njegovo delo: kao maslina što se sadi u zemlju plodnu i blagoslovenu, tako je i on svoj narod zasadio kao maslinu u zemlju, u duhovni raj, ne da bi tu ostala nego da bi ta maslina bila plodna i donela bogatoga roda. A taj duhovni raj i ta zemlja u koju je zasađen narod Svetog Save je upravo Crkva Hristova. On je nju osolio solju netruležnosti i nepropadljivosti, prosvetlivši svetlošću bogopoznanja i prizvavši taj narod na uzrastanje saborno uz bezmernu meru Carstva nebeskoga. Dakle, dostojanstvo koje je podario svedok Prvoga i Poslednjega, Sveti Sava, jeste to dostojanstvo, taj dar i mogućnost, najuzvišenija mogućnost uzrastanja iz slave u slavu, beskrajnog usavršavanja; kao što će reći Sveti Grigorije Nisijski da je Bog dao čoveku jednu meru, a to je bezmerna mera. Dakle, nema mere čovekovog napretka i čovekovog usavršavanja, jer ga je Čovek, koji je Bogočovek obdario tom merom time što je postao kao jedan od nas, uselivši se u nas i Sobom, Svojim božanstvom neizrecivim otkrivši čoveku tu bezmernost koju ne može ugroziti nikakva opasnost, nikakva smrt, nikakva prolaznost, nikakav besmisao.

Mera carstva nebeskog

To je bezmerna mera Carstva nebeskoga koje se neprekidno naziva Carstvom Oca i Sina i Duha Svetoga. To i takvo svedočenje suština je i savremene misije Crkve. Svedočenje svetosavsko i njegovih naslednika je priroda i smisao same Crkve i njenog prisustva i postojanja u svakom, a u konkretnom slučaju, i u srpskom narodu – kao što je to suština misije Crkve među svim zemaljskim narodima. Svetosavsko opredeljenje je opredeljenje za Carstvo nebesko. Nije samo kosovski zavet opredeljenje za Carstvo nebesko, već su Sveti Sava i Simeon Mirotočivi zacrtali i otkrili ovom narodu Božjem tu veliku, svetu tajnu Nebeskoga carstva i prizvali taj narod da raste, uzrasta i urasta u tu neizrecivu tajnu. To je opredeljenje za ono što je večno, neprolazno, opredeljenje za večno i eprolazno dostojanstvo ljudskog bića i ljudske zajednice svakog zemaljskog naroda. To svetosavsko opredeljenje istovetno je sa opredeljenjem kosovskog zavjeta, s tom razlikom što je kosovsko zapečaćeno krvlju. A nema jačeg svedočanstva od onoga krvlju zapečaćenog. Kosovski vitezovi su krvlju zapečatili svoje opredeljenje i saznanje artikulisano narodnim pesnikom, odnosno carem Lazarom da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko za uvjek i dovjeka. Car volede carstvu nebeskome“. Dakle, svedočanstvo svetosavsko, svedočanstvo Crkve Božije, svedočanstvo kirilometodijevsko prije Svetoga Save, koje je oslovesilo slovensku stihiju i dalo joj mogućnost da progovori prave reči, i Slovenima kao narodu, a onda i Srbima među njima. To svedočanstvo je na Kosovu, kosovskim zavetom zapečaćeno krvlju mučeničkom, a „nema veće ljubavi od one kada se život svoj položi za bližnjeg svoga.“ (Jn. 15, 13)

Mi se kao Crkva, kao narod, danas po ko zna koji put nalazimo na raspuću i na raspeću i ako bi hteli da sagledamo svoje mesto danas u svetu i svoju ulogu ne samo na Balkanu, već i u Evropi i širem svetu i ako bi hteli da pronađemo naš put i način na koji bi trebalo da odgovorimo na izazove vremena u kome živimo mi to ne možemo uraditi na pravi način ako se ne oglednemo u tom svedočenju svetosavskom i svedočenju kosovskog zavjeta. Crkva kako danas i juče, tako i sutra, kako i uvek, tu je da podseća ovaj narod na to njegovo dublje prizvanje. Danas i juče „bolje je izgubiti glavu nego svoju ogrješiti dušu” po rečima majke Jevrosime. Te reči je, ne bez razloga, često ponavljao naš patrijarh kada je bio na Kosovu.

Mi se danas, nalazeći se na tom raspuću i na tom raspeću, posle velikih lomova koje smo proživeli i velikih dubinskih potresa našeg samosaznanja, nalazimo i pred novim izazovom prvi put u našoj istoriji: našeg uključivanja u takozvanu Evropsku zajednicu. Sa jedne strane opet smo u dubinskoj krizi, a s druge pred izazovom kome ćemo se privoleti carstvu. Evropa uvodi i daje ekonomski napredak i tu nema nikakve sumnje, ona daje unapređenje zemnoga grada, zemnoga načina življenja, ali ista ta Evropa, ako je suditi po najumnijim Evropljanima, danas je i ona u dubinskoj krizi svoga samosaznanja, mnogo dubljoj nego što mislimo, pogotovo mi koji sada gotovo bezglavo hrlimo ka toj i takvoj Evropi, previđajući da nije slučajno Dostojevski još u 19. veku govorio o Evropi kao milom groblju, ali kao groblju. Evropa dakle nije kitež grad, zemlja obećana iako se mi prema njoj danas tako odnosimo, već je ispunjena tektonskim unutarnjim poremećajima, na prvom mestu duhovnim, duhovnom krizom svog sopstvenog identiteta i krizom duha. Setimo se onog starozavetnog događaja kada je Isav prodao svoje prvenaštvo za činiju sočiva. Evropa je danas u opasnosti da sve što je zadobila upravo zato što je bila svedok i nosilac Hristovog lika u istoriji roda ljudskoga, nečega najčudesnijega, ona je u opasnosti – odričući se svog hrišćanskog najdubljeg identiteta, koji je stekla Hristom i hrišćanstvom, da to proda za činiju sočiva i da se ponovo vrati rimskoj ideji čije je osnovno načelo bilo „hleba i igara“. Znamo kakav je kraj bio ondašnjem Rimskom carstvu kada je ideal carstva bio sveden na zemaljski hleb, igru, kako kaže jedan grčki pjesnik „… za zalogaj hleba, ostadosmo bez Duha Božijega“. U takvoj opasnosti je današnja Evropa i kroz nju i preko nje čitavi savremeni svet: da večno i neprolazno dostojanstvo čovekovo proda za zemaljsko carstvo. Nije slučajno što je Kosovo po ko zna koji put postalo žiža svetskih zbivanja. Oko njega se danas prelama politika i sudbina politička i društvena Evrope i sveta. Na njemu sada nije u sukobu albanski i srpski narod, već kroz prisustvo i učešće međunarodno u tragičnim zbivanjima i raspeću Kosova pokazuje se da je ono opet mesto sukoba dobra i zla. Mesto na kome se ne samo oni koji tamo žive, već svi zemaljski narodi ponovo probaju za koje će se privoleti carstvo. Jedan bivši ambasador u Srbiji, kasnije je boravio u EU kao savjetnik za vjerska pitanja, o zbivanjima na Kosovu, o rušenjima hramova 1999. i 2003. godine, rekao mi je: „Vladiko, šta ti misliš da oni koji danas u svojim rukama drže sudbinu Evrope da ih se to tiče. To je za njih beznačajna stvar. Njihov globalni cilj je potpuno drugačiji. Oni sagledavaju zbivanja na Kosovu u okvirima svojih svetskih interesa, a to što se ruše hramovi za njih nema osobitog značaja, zato što za njih hrišćansko svedočenje i dublji neprolazni smisao ljudskog delanja i življenja ne igra neku suštinsku ulogu.“

Opasnost iz Evrope

U opasnosti je Evropa, a kroz nju i preko nje u opasnosti smo i mi, čak možda više od nje jer mi izlazimo iz jednog haosa, duhovne pustinje koju je iza sebe ostavio totalitarni, marksističko lenjinističko-brozovski sistem: nalazimo se duhovno osiromašeni i materijalno ugroženi. S druge strane ugroženi u biti, duhovno ugroženi sa pomerenim identitetom u opasnosti smo da tražimo identitet tamo gde ga naći nećemo. Tragamo za dostojanstvom i identitetom tamo gde su oni odavno u krizi. Ako so obljutavi, čime će se svet osoliti. Ako ova so obljutavi u našem narodu čime će se ovaj narod osoliti. Srpski narod i njegovo dostojanstvo utemeljeni su na dvojednom svedočenju, svedočenju oca i sina. Jedinstven je slučaj u Evropi i istoriji da je tvorac države svetac, da je tvorac Crkve svetac. Ta sveta dvojica su utemeljili, s jedne strane državu srpskog naroda, njegov zemni grad i mesto gde je prizvan da u svom vremenu donosi plodove, a s druge strane oni su obojica otvorili večne horizonte tom istom narodu. Sveti Sava rodio je oca duhovno, Sveti Simeon rodio je sina telesno, sin postao otac i otac-sin, a obojica se rodili i preporodili i utvrdili put koji vodi u život za sopstveni narod. Sveti Simeon poslušavši glas svoga sina i otišavši u Svetu Goru, pokazao je da on nije obogotvorio biologiju svoga naroda, svoj nacion biološki, da nije obogotvorio svoju tvorevinu, svoju državu, mesto i prostor na kome taj narod boravi. Time je pokazao da je prihvatio svedočenje svoga sina da njemu i njegovoj državi, prvo njemu koji se odriče vlasti i časti, pa onda i njegovom narodu, da nije država važna sama po sebi, njeno ustrojstvo, nego ta država i mesto boravka njegovog naroda i vreme koje mu je dato, dato mu je da sazreva, da rađa, da se preporađa, da zadobija i stiče u zdravim okvirima države i prostora saznanje o sebi kao svedoku večnog i neprolaznog svenarodnog i ličnog čovekovog dostojanstva. Država kao mesto uzrastanja u meru rasta Bogočoveka, istinskog i pravog čoveka. Država kao mesto oblikovanja istinske i prave čovečnosti koja nikada nije utemeljena na individui i indivdualnosti nego na sabornosti, na zajedništvu svih, ne samo na biološkoj i socijalnoj društvenosti, već na zajedništvu sa daljim i dubljim neprolaznim smislom koji se jezikom Crkve naziva Carstvo nebesko. Tako je odlaskom u Svetu Goru duhovno rođeni sin Sveti Simeon organizovao državu i uredio život naroda, ali ne obogotvorivši zemne vrednosti, nego otvorivši večne horizonte Carstva nebeskoga. Sveti Sava otvorivši njemu i njegovom narodu večne horizonte vratio se narodu da u njegovu dušu i biće seje seme večnoga života da ga osoli, da obasja svetlošću večnoga i neprolaznoga života svoj narod i otadžbinu. Da otkrije svojoj otadžbini: da „nemamo grada koji ovde ostaje, već da čekamo grad koji će doći“ (Jev. 13, 14), večni i neprolazni grad u koji se ugrađuje i kome stremi, kome hrli sve što se rađa i sve što se istinski preporađa ovde na zemlji. U tome je i suština savremene misije Crkve srpske. Kao i da bude nosilac te i takve soli i svedok među drugim narodima. Tako shvatam naš ulazak i ulazak ostalih pravoslavnih naroda u Evropsku zajednicu, kao svedoka među drugim narodima i nosilaca te i takve soli i takvog dostojanstva. Ulazeći tako dostojanstveni u Evropu, u tokove savremenog sveta, mi ne ulazimo kao prosjaci. Jer šta je ono što mi možemo uneti u Evropu i svet savremeni? Svoje fabrike, svoja preduzeća, svoj ekonomski napredak, ustrojstvo slobode i demokratije kako se to obično naziva? Sve je to kod nas u povoju, sve je to pomereno i poremećeno. A jedino što imamo, što smo ipak pored svih svojih zastranjenja i lutanja sačuvali to je upravo ta so našeg naroda, dubinski gledano i naše opredeljenje svetosavsko i lazarevsko.

Mi jesmo lud narod

Povodom sahrane Njegove Svetosti, čitam, neko je u Evropi napisao: „Ti Srbi su zaista ludi narod jer gde bi stotine hiljada ljudi dolazile da celivaju mrtvaca kada preti pandemija gripa!!! Oni ga nose kroz grad, drže otvorenog danima. To može samo jedan lud narod.“ Tačno, dobro je taj rekao. Mi jesmo lud narod, narod više straha Božjeg nego li straha od gripa. Daj Bože da to naše ludilo bude ovo čime smo obdareni: svešću i samosaznanjem o svom ličnom zvanju i prizvanju pred Bogom i pred zemaljskim narodima. O tom našem opredeljenju koje je ugrađeno u kod našeg istorijskog bića u kome je jedino dostojanstvo srpskog naroda i jedino što ovaj narod može da unese u žitnicu svetske kulture i ljudske zajednice. Daj Bože da to ponesemo sa sobom: da sami budemo osoljeni i da ta so kojom je Evropa bila jedanput osoljena ponovo osoli Evropsku zajednicu i savremeni svet. Da se ponovo čovečanstvo obnovi tom novinom večnom, neprolaznom kako bi zaista došlo do novog neba i nove zemlje i kako bi taj kvasac večne i neprolazne novine zakvasio biće sveukupnog čovečanstva.

Svet je pun mnogogovorljivosti

Savremeni svet je prepun mnogogovorljivosti, mnogo praznih reči, priča i praznih knjiga, koje namesto da oplemenjuju, one truju. Naročitu ulogu tu imaju masmediji. Vladika Nikolaj je jednom prilikom rekao mudru reč: kada svi govore, onda Crkva treba da ćuti, jer u tom haosu mnogovorljivosti njen glas će se ugušiti, kao što se plemenita biljka uguši u korovu, dok taj korov ne iskoreni. Dakle Crkva ne može da ne govori, ali mora da zna kad i gde će govoriti. To najbolje zna naš patrijarh Pavle, kao što je Matija Bećković rekao: „Niko nije tako tiho govorio, a riječ mu se tako daleko čula.“

Izvor: Mitropolija