Митеран је позвао Милошевића и слагао га, а ми смо сматрали да су нам Французи највећи пријатељи

Наставак разговора у коме Борисав Јовић,Стјепан Месић и Васил Тупурковски за „Политику“ суочавају виђења и ставове. На сајту су објављени делови разговора који је у целости пренет у штампаном издању „Политике“.

Како сте ви функционисали као председништво, пошто сте имали таква уставна овлашћења и какав је то однос био између вас и армије, поготово што се догодио и 9. март у Београду?

ТУПУРКОВСКИ: Бора је тачно рекао, да је нефункционално било председништво.

МЕСИЋ: Четири-четири смо функционисали.

ТУПУРКОВСКИ: Да. Углавном четири-четири.

ЈОВИЋ: Слушајте, председништво је имало једну незахвалну улогу, да се од њега очекује да нешто ради, да спасе Југославију, да мења уставе, да преговара са републикама, а Југославија је растурена Уставом 1974. године. Друго, нама је остало да гледамо како сепаратистичке републике доносе акте о отцепљењу и да плачемо. Једини начин је био да војска уради нешто без одлуке председништва, јер ми нисмо имали право да донесемо ту одлуку. Војни врх није имао сагласности међусобно, јер је војни врх састављен из људи из разних република, као што смо и ми из разних република и нису могли никакву одлуку да донесу. У тренутку када су се једном били договорили, после оне наше седнице врховне команде да изврше неки војни пуч, па су позвали мене и Милошевића, не знам зашто, ваљда да им ми будемо неко политичко вођство, да нам саопште шта ће да ураде и када су нам реферисали како ће то да иде, рекао сам им да су луди, да је то глупост. Одмах ће се одвојити и Македонија и Босна и Словенија и Хрватска и Југославија ће се одмах распасти.

Није било могућности да се изврши војни удар. Не што они нису ни способни били да ураде, него није било политичке могућности уопште да би се тиме решио проблем. Нити је било могућности да се руши нечије руководство. Нити је било могућности да се немачко мишљење промени. После рушења Берлинског зида ствари су се промениле до те мере у тренутку када је Варшавски савез престао да постоји, када је Горбачов пристао да ликвидира Варшавски пакт и да је остао само Атлантски савез. Тада Југославија није више била тампон зона како су они сматрали и није им била потребна више. Онда су ови који су изгубили Први, Други светски рат, казали: сад ћемо да се реванширамо, одмах треба да се растури.

То да су Срби криви за растурање Југославије, то везе нема никакве. Немци су највише помогли да се то брзо уради. Зашто? Сазвали су ту Карингтонову комисију која је рекла да треба да се растури Југославија. Митеран је позвао Милошевића и слагао га је. Ми смо сматрали да су нам Французи највећи пријатељи. „Молим те да прихватиш да се формира стручна комисија. Ја ћу да дам Бадинтера, председника Уставног суда да буде тамо, они ће да кажу шта треба да се уради, ми ћемо да водимо рачуна о српском питању”. Тај је одмах предложио да се растури Југославија и пошто други нису хтели него само Словенци и Хрвати у том тренутку, Немачка је присилила друге европске државе да признају. Како их је присилила? Сазвали су састанак свих министара спољних послова и Геншер им је рекао следеће: „Ако ви нећете да признамо Хрватску и Словенију, ми ћемо их признати сами. Шта то значи? Ми излазимо из заједничког одлучивања о спољној политици.” Митеран је мени то у суштини и казао: „Ми не смемо да пустимо да Немачка сама одлучује, морамо заједнички, јер смо имали два рата са Немцима, изгубили смо, ако будемо и трећи пут ратовали, тешко нама.” Дакле, Немачка је толико била ојачала да су морали сви да пристану. С једне стране јак сепаратизам овде, са друге стране уставна решења која им помажу, са треће стране, не постоје два велика војна савеза, Европа ојачала. Све се сложило да иде ка растурању Југославије и интереси других република, сем Србије и сада је Србија остала на цедилу, а српско питање у Хрватској није решено.

Пазите, Срби из Аустроугарске одлучили су да уђу у Југославију, рачунајући да иду са својим народом и сада када се растура Југославија, они иду са Хрватима, а не са српским народом, а Хрвати их у прошлом рату побили у стотинама хиљада. Да ли ће се то поновити? Дакле, то су врло сложена питања и ако неко дигне побуну, неће да прихвати ту хрватску одлуку да се Хрватска одвоји, онда се мора мало и разумети да не жели наново да буде у логорима. Свачега у главама људи има.

Још једну ствар да кажем, ми у Србији нисмо подржавали Милана Бабића да то ради. Апсолутно је радио све против нас. Имали смо много муке са њим. Ја са Месићем нисам имао толике муке, колико смо ми имали са Бабићем, јер је он недоказан човек. Ја сам му морао рећи, имали смо 24 сата седницу, да прихвате они трупе УН да дођу тамо, он то није хтео. Рекао сам му: „Милане, биће одлучено са тобом или без тебе.” „Шта значи без мене?”. „Па значи да ћеш бити смењен, човече”. „Како да ме смените?”. Ја не знам како, стварно нисам знао како, али је неиздрживо и немогуће. И сменили су га његови сами, али верујте, Србија није руководила. Она јесте помагала њих материјално, зато што ће да полипшу гладни, ратују, а немају хлеба да једу. Тако да, толико нападати Милошевића и Србију је без везе. Милошевић је српски народ гледао као један народ који морамо да помажемо, не можемо да дозволимо да полипшу, као што је у Босни било ратовање. Нема производње, нема ничега, а морамо да им дајемо нешто, али да је Милошевић изазвао побуне у Хрватској, то је бесмислица.

Немојмо гледати површно ствари, онај се побунио па изазвао рат, па ово, оно, па Милошевић. Морате једном да схватите, Милошевић је последица једног стања које је било у Југославији, а то стање је било прогон српског народа са КиМ зато што Србија није имала право да их заштити. У тој ситуацији када су били митинзи огромни, тражено је да се промени Устав, тражено је да се нађе решење, морао је неко да изађе из српског народа који ће да буде ту, да води. Да није био Милошевић, био би неко други, али је било стање да је трајао прогон српског народа са Косова, сваког дана су десетине хиљада бежале и тражиле да се реши питање. Слушајте, и у Хрватској би то исто било, да је слаб један председник, дошао би други.

МЕСИЋ: Гледајте људи, ми можемо о свакој ствари иначе у животу причати из свог утиска, шта мислимо и како разлажемо. Увек се ради о утиску. Тако и у политици. Ми можемо сада причати о утиску, али ако желимо дубински ући у оно што се стварно догађало, онда морамо поштовати чињенице. Када је дошло до договора Милошевића, војске и Словенаца, да се Југословенска армија повуче из Словеније, дакле, то је чињеница, председништво је о томе гласало, ја сам био једини против, јер сам рекао: „Не може се Југословенска армија повлачити са територија једне републике, онда нека се повлачи и из Хрватске.” Нисам гласао за то. Ви никако и многи нећете схватити да је он желео велику Србију. У Србији је један проблем, како га ја доживљавам, можда и ја грешим. Дакле, Србија није доживела катарзу након одласка Милошевића, јер многи оптужују Милошевића, не зато што је ишао у рат, него зато што није добио рат. А шта је хтео? Није могао остварити те циљеве које је он себи зацртао, није се могао даље ширити на запад, а онда је одлучио очистити Косово.

Два милиона, милион и по Косовара избацити са Косова на један бруталан начин. Куда? У Македонију и у Албанију, јер су Албанци. Тиме би, то је његова процена била, дестабилизовао Македонију, дестабилизовао Албанију, а пошто је најјачи овде у овом простору, њега ће звати да он то смирује. Али од тога није било, као што видите, ништа.

Оно што ја мислим, када је пао Милошевић, пала је и његова политика, тада је требало вратити аутономију Косова и онда имаш партнера са киме ћеш преговарати. Они су укинули све институције једне аутономије.

Ја сам Ризи Сапунџију, који је доктор наука, који је био један мудар човек, рекао: „Слушај, дај да зауставимо овог Милошевића, гласај са нама четворицом, имаћемо пет. Пет-три и моћи ћемо утицати на догађаје у Југославији.” Он каже овако: „Слушај Стипе, то се може само једном догодити.” Ја кажем: „Чекај, како једном? Укинута аутономија, укинуте све институције, укинута скупштина, аутономија Косова, нема те ко сменити, ти си једини овде несмењив.” Каже: „Човече, па ти не познајеш Милошевића. Ја само једном могу тако гласати.” Гласао је једном, одмах се сазвала српска скупштина, српска скупштина смени Ризу Сапунџију и доведе Сејду Бајрамовића који случајно није знао ниједну реч албанског језика”. Дакле, то је био један аутентичан представник албанског народа.

Дакле, ја и даље тврдим, ми смо могли са конфедералним моделом, ако не за вјек и вјекова, али за одређено време смо могли избећи рат, али нисмо то направили. Армија се уплела. Шта је Милошевића у ствари преварило у његовим проценама?

Из Југословенске армије изашли су Словенци, изашли Хрвати, изашли Албанци, изашли Бошњаци, она се претварала у српску армију, а и даље је била Југословенска армија. Ми данас имамо проблеме са хрватским националистима, са десним структурама које руше у Вуковару плоче са ћирилицом, јер као Југословенска армија је нападала Вуковар, а они су ћирилица. То је једна мала грешка, у Југословенској армији је обавезна била латиница, а не ћирилица. Али то онима који имају свој утисак ништа не значи.

Дакле, да се вратим даље на тему о којој ми овде разговарамо. Није сигурно дошло до рата због тога што су Срби као Срби у Хрватској, народ, спомињани у хрватском уставу, па је онда претворено у националну мањину, то је могло утицати, признајем да је то могло на многе утицати. Могло је утицати и то да се неко плашио и онога што се догађало 1941. године, сигурно да је могло утицати, али то није суштина. Суштина је да је постојао један план како да се побуне Срби. Долазе емисари, свакодневно држе говоре и буне Србе, свакодневно долазе. Ми то нисмо зауставили. Нисмо могли ништа.

Гледајте, Немачка је била за опстанак Југославије. Ја сам разговарао са др Божом Димником, то је један пословни човек који послује у Швајцарској и Словенији, али мој је лични пријатељ и он мени каже: „Слушај, ви рачунате на Немачку, али мислим да ви немате добру опсервацију. Ствари су сасвим другачије, Немачка је за опстанак Југославије.” Ја кажем: „Слушај, како ти то знаш?”. Каже: „Ја сам лични пријатељ са Геншером.” Ја сам инкогнито отишао 14. новембра у Бон. Нико у Хрватској није знао. Ни Туђман. Геншер је мене и тог Божу примио на једно 15-20 минута. Рекао сам му: „Код нас је рат сада неизбежан. Нисмо успели са конфедерацијом, нисмо успели зауставити рат, сада је излаз једино да се призна Словенија и Хрватска, а онда ће се друге републике признати после, али ту Немачка може имати доста велику улогу”. „Шта мислите, ко ће вас све признати?”. Ја кажем: „Признаћете ви, признаће Мађари итд.” Каже он мени: „Слушајте, када већ разговарате о признању, немојте кренути са онима који су у Другом светском рату били на другој страни. Идите са неким неутралним.” „Па са ким?”. „Па, ево са Исландом, идите са Ватиканом.” Ја сам већ имао договорен одлазак кардиналу Содану у Ватикан. Он је пре тога разговарао са Исландом. Ја сам се вратио у Загреб и рекао сам да ће нас Исланд први признати. Туђман је послао свог министра Звонка Шепаровића на Исланд и онда смо добили та обећања. Ја сам за 15 дана ишао у Ватикан.

Дакле, када сам рекао Геншеру: „Рат у Словенији ће бити кратак, јер Словенија није интересантна за Милошевића, њему не треба Словенија. Нема аутохтоног српског становништва и то не рачуна, ту ће бити кратак рат. Крвав ће бити у Хрватској, бруталан ће бити у Босни, а после ће се на крају купати Србија у крви.”

Жељко Шајн

Александар Апостоловски

Марко Албуновић

Извор: политика.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: