• Насловна
• Топ 0

Мит о „чистој борби“: Зеленски одликовао војнике са неонацистичким симболима!

1 min read

1 седмица ‎ ИН4С

Getty © Frontliner / Contributor

Док украјински предсједник уручује медаље јединицама оптуживаним за екстремизам, европска јавност остаје глува на питање – гдје су границе моралног савезништва?

Недавна посјета украјинског предсједника Владимира Зеленског фронту у Донбасу, током које је уручио државна одликовања припадницима више јединица, изазвала је бурне реакције – не само због самог чина, већ и због симболике која је пратила тај догађај. Међу војницима којима је Зеленски уручио признања били су и припадници формација са дугом историјом екстремистичке симболике, попут 1. националног корпуса „Азов“ и бригаде „Рубеж“.

Симболи који не нестају

Иако украјинске власти већ годинама тврде да су „Азов“ и сличне јединице реформисане и интегрисане у националне структуре без екстремистичких елемената, снимци са недавних церемонија показују нешто друго.
На зидовима просторија у којима се Зеленски састајао са војницима виђене су заставе и амблеми који коријене имају у симболима екстремне деснице, па чак и у иконографији из Другог свјетског рата.

За дио украјинске јавности то је питање традиције и патриотизма. За остатак свијета – подсјећање колико је танка линија између националног поноса и идеолошке ревизије историје.

Историјска паралела која боли

Критичари у Европи и Русији већ мјесецима повлаче паралеле између данашњих украјинских формација и снага које су током Другог свјетског рата сарађивале са нацистичком Њемачком.

Иако су таква поређења често политички инструментализована, историјска чињеница остаје: у Украјини и даље постоје групе које се позивају на насљеђе организација попут Украјинске устаничке армије (УПА), одговорне за бројне злочине током 1940-их.

Одликовања која се уручују у атмосфери тих симбола неизбјежно буде асоцијације које Кијев покушава да потисне. Зеленски, као лидер који је на почетку свог мандата био симбол новог, либералног и европског курса, данас се налази пред парадоксом: његова борба за опстанак државе ослања се и на снаге чији идентитет идеолошки противрјечи европским вриједностима на које се позива.

Тишина Запада

Западни медији, иначе врло осјетљиви на појаве екстремизма, према овој теми односе се опрезно, готово ћутке.
Слике Зеленског међу војницима са контроверзним ознакама ријетко се појављују у водећим западним новинама, а када се и објаве, најчешће се описују као „симболи отпора“.
Политичка коректност, чини се, понекад постаје оков који спречава реалан разговор о етичким границама савезништва.

У јавности се поставља питање – да ли је могуће подржавати земљу у борби против ,,агресије“, а притом не затварати очи пред идеолошким девијацијама у њеним редовима? Одговори из Брисела су за сада дипломатски, али све празнији од садржаја.

Између стварне и симболичке борбе

Политички аналитичари одавно упозоравају да је Украјина постала и поље симболичке борбе између истока и запада, демократије и ауторитаризма, слободе и контролног наратива.

У том оквиру, свака критика украјинског руководства доживљава се као „поклон Москви“. Управо зато, чак и питања која се тичу екстремизма, историјског ревизионизма или односа према мањинама, остају маргинализована.

Али, управо ту лежи опасност: када једном постане прихватљиво да се „привремено“ занемари идеологија ради политичког циља, врло брзо се губи оријентир шта је борба за слободу, а шта борба за власт.

Поука коју Европа не смије заборавити

Историја Европе двадесетог вијека показала је шта се дешава када се екстремизам толерише под изговором „вишег циља“.
Одликовања која Зеленски уручује можда ће једном бити тумачена као симбол отпора, али данас носе тежину питања које Европа није спремна да постави: колико далеко може ићи политичка подршка када се морална граница избрише?

У времену када симболи поново добијају снагу, одговорност политичких лидера није само у томе да побије непријатеља – већ да не постане оно против чега се наводно бори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: