Миса у борделу

То да Хрватска предсједава нечим што се зове Међународни савез за сјећање на холокауст отприлике је као да, логиком ротације, ситни провинцијски макро доспије на чело одреда ћудоредне полиције. Наслов вијести требао је гласити: „Током ове године свете мисе одржават ће се усред бордела!“

Вијест о томе да Хрватска ове године предсједава Међународном савезу за сјећање на холокауст једва да је допрла до читатеља & гледатеља & слушатеља. На порталу Владе РХ ствар је примјерено разглашена, предочена је и одлука о оснивању „Националног координацијског тијела“ за потребе реченога „предсједавања“, ПР-служба збиља се својски потрудила, но водећи медији тај су напор махом игнорирали, па се обавијест указала тек на ријетким, и углавном забаченим, информативним платформама.

То је права штета, јер Хрватска, унаточ пиротехничким напорима медијских уредника и „креатора садржаја“, уопће не врви интригантним вијестима. Можда је проблем у бирократској интонацији наслова почетне информације, привлачној попут бетонскога блока, а сроченој с намјером да камуфлира стварну новост. Можда је наслов морао бити изазовнији и истинитији. На примјер: „Током ове године свете мисе одржават ће се усред бордела!“

То да Хрватска предсједава нечим што се зове Међународни савез за сјећање на холокауст отприлике је као да, логиком ротације, ситни провинцијски макро доспије на чело одреда ћудоредне полиције. Привремени руководитељ нема одвише разлога за колебања и моралну зебњу, јер му је познато да су и неки други припадници жандармеријске трупе обиљежени сличном или још драстичнијом криминалном вокацијом – од власника ланаца јавних кућа, до дилера кокаина.

Што је то дакле Међународни савез за сјећање на холокауст и која му је сврха? Одговор може бити фокусиран на форму или на суштину. Најприје ово друго: ако је судити по држави која је ове године преузела предсједавајућу ролу – дакле Хрватској – Међународни савез за сјећање на холокауст и комплетну његову дјелатност најбоље је описати као чисту обману.

У формалном погледу, пак, ријеч је о организацији у чијем раду судјелују представници влада 35 држава чланица, „с циљем јачања свијести о холокаусту“, односно „потицања активности у образовању, истраживању и очувању сјећања на холокауст“. Основана је 1998., а Хрватска јој се придружила 2005. године.

Међународни савез за сјећање на холокауст (ИХРА) утврђује и неку врсту норми жртвословног ћудоређа, те су се кроз досадашњи рад искристализирала три документа помало комичних назива, чијих су се упута државе чланице дужне придржавати. Први је „правно необвезујућа радна дефиниција антисемитизма“, други „правно необвезујућа радна дефиниција антиромског расизма и дискриминације“, а трећи „правно необвезујућа радна дефиниција порицања и искривљавања истине о холокаусту“. Све три дефиниције Хрватска је свесрдно подржала, каже се у објави Владе, „у складу се темељним еуропским и цивилизацијским вриједностима“.

У „Национално координацијско тијело предсједања ИХРА-ом“ Влада је именовала девет министара, двије државне тајнице и савјетницу премијера. Састав је инструктиван: ни у сну се није могло догодити да у мисију „јачања свијести о холокаусту“ с хрватске стране буду укључени, рецимо, борци за људска права и освједочени антифашисти, попут Весне Тершелич или Зорана Пусића. То тешко бреме преузео је Владин ударни политички здруг, састављен од чланова странке која је дала голем хисторијски допринос релативизацији фашистичке НДХ.

Тиме се с форме опет враћамо на бит, то јест у онај бордел гдје управо трају припреме за даљње кодифицирање меморијског и меморијалног бонтона. Уколико из пуке чињенице хрватског предсједавања фамозном ИХРА-ом треба извлачити какву конкретну поуку, она гласи да побожно очување сјећања на холокауст и разуздани хисторијски ревизионизам могу ићи руку под руку. А слична искуства великодушно би биле у стању понудити и неке друге од 35 држава чланица, као што су Мађарска, Србија, Пољска…

Водиш ли мудру политику, по принципу „памет у главу – фигу у џеп“, све оне „правно необвезујуће“ дефиниције фигурирају као згодна кринка за суштински необвезујућу партиципацију у реченој алијанси. Чланство у Међународноме савезу за сјећање на холокауст – гдје се утврђују прописи, састављају манифести, намећу врлине, брусе формулације и, све у свему, обавља политичко стерилизирање колективних сјећања – омогућује тек да се заузме рентабилна филосемитска поза и употријеби као амблем под којим ће се његовати пороци широкога спектра, од ксенофобије до порицања фашистичких злочина.

Једнодушно заклињање хрватске владајуће клике у свој ангажман на „подизању свијести о холокаусту“ није ништа друго до пријесна обмана када Влада упорно одбија законом недвосмислено забранити усташки поздрав „За дом спремни“ – под којим је провођен геноцид – и када се предсједник загребачке Жидовске опћине Огњен Краус, згађен таквом хипокризијом, годинама одбија придружити државним делегацијама што се једном годишње церемонијално указују у Јасеновцу.

Здушно прихваћање „правно необвезујуће радне дефиниције порицања и искривљавања истине о холокаусту“ није ништа друго до шугава обмана када новац из државног прорачуна Влада додјељује опскурноме „Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац“, које у својим псеудознанственим купусарама анулира усташке покоље у концентрационом логору и злочине приписује партизанским ослободиоцима.

Енергично осуђивање антисемитизма није ништа друго до биједна обмана када саборска заступница владајуће странке поручи политичкој противници да има „русољубно и србољубно срце“, сматрајући да је тиме демонизира, као и када министар унутрашњих послова – који ће сигурно бити главни церемонијалмајстор хрватског предсједања ИХРА-ом – најприје покровитељски омогући, а затим цинично негира брутална полицијска премлаћивања избјеглица, дајући на тај начин свој допринос међународној борби „против расизма и дискриминације“.

То су тек рецентнији – и готово случајно изабрани – изданци дуге и мучне хрватске сторије, која траје још откако је Најдражи Покојник испоручио правно необвезујућу радну дефиницију НДХ као „израза повијесних тежњи хрватскога народа за својом државом“, а потом три тисуће антифашистичких споменика претворио у рушевине. Таквој нарацији и таквој пракси, све до данас, помпозно „очување сјећања на холокауст“ најмање шкоди; штовише, углавном служи као смоквин лист за стабилнији развој сировога шовинизма, хисторијског ревизионизма и сличних дисциплина; власнику фиге у џепу омогућује да се кити антифашистичким перјем док упражњава своје регуларне фашистоидне активности.

Могло би се чак рећи да службена Хрватска, подразумијевамо ли под тим дугометражну хадезеовску власт и придружену интелектуалну елиту, пројектира свој однос према фашистичкој НДХ онако како су своједобно дотјеривана иноземна издања Туђманових „Беспућа“ – избацују се антисемитски дијелови, а задржава темељни ревизионистички тон. Завиримо ли пак у зону државотворног дилетантизма, репрезентативна фигура може бити Јаков Седлар, стваралац који је способан у исто вријеме демонстрирати снажну љубав према Жидовима и снажну вољу да пориче нацистичка злодјела у логорима.

Жидови, наиме, одавно нису реметилачки други према којему се исплати хранити колективну срџбу. С признавањем жидовског страдања хрватски политички прваци и приручни идеолози данас се осјећају комотно, попут риба у води, али кад се догоди да на мјесто жртви ускоче Срби, вода убрзо почне кључати.

Тај ментални гард своједобно је дивно илустрирао Радован Шантек, тужилац на суђењу заповједнику Јасеновца Динку Шакићу. Образлажући у завршној ријечи зашто против Шакића није подигнуо оптужницу за геноцид, рекао је да он „није одређивао који ће се људи упућивати у логоре“, макар га се „може повезати с дијелом политике власти у НДХ која је проводила геноцид према Жидовима и Ромима, а у одређеним случајевима и нетрпељиву репресију према Србима“.

Државни је тужилац, дакле, успутно признао да се у НДХ проводио геноцид над Жидовима и Ромима, док се према Србима, увјерљиво најбројнијим жртвама усташких логора, подузимала тек „нетрпељива репресија“, и то само „у одређеним случајевима“. И тај је владајући лексик, као избљувак владајуће идеологије, остао на снази до дана данашњег.

Док предсједава Међународним савезом за сјећање на холокауст, „службена Хрватска“ води рачуна о томе да се само селективним погледима уназад штити економија властите прошлости. Уважавамо параметар жидовског мучеништва, али пазимо да се тиме не поремети предвиђена разина бруто друштвеног геноцида (БДГ). Чувамо сјећање на холокауст амнестирајући механизам који је до њега довео. Бордел ради пуном паром.

Извор: Портал Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: