Мирослављево Јеванђеље – ковиљски препис
1 min read
Фото: Митрополија
Његово преосвештенство Епископ мохачки Дамаскин присуствовао је 21. децембра 2022. године у Историјском архиву Града Новог Сада отварању самосталне изложбе рукописног преписа калиграфа Светозара Пајића Дијака, под називом „Мирослављево Јеванђеље – ковиљски преписˮ.
Програм отварања изложбе започео је наступом хора Школе појања „Свети Јован Дамаскинˮ при Црквеној општини новосадској и хора „Просветитељиˮ, а потом је гђа Вера Стојшић Гашпаровски, у име организатора, упутила присутнима поздравне речи.
Преносећи благослов Његовог преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, Преосвећени владика Дамаскин је на отварању изложбе поручио:
„Сабрала нас је овде вечерас једна књига која је настала жељом хумског кнеза Мирослава да за своју задужбину, манастир Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, наручи Jеванђелистар, књигу за богослужбену употребу. Сигурни смо да је кнез пажљиво бирао и изабрао оне људе који су у његовом окружењу били способни за ово велико дело. Данас знамо да је тада настала књига јединствена у свету не само за то време него и за време пре њеног настанка и много векова потом. Књига је била богато декорисана, иницијали су били наизглед једноставни, без сувишних детаља, у неколико боја и позлати и са познатим нам преплетима који су касније усавршавани. Унутар преплета се појављују људски ликови, животиње, измаштане фигуре.
Романички утицај је видан, као и написи ћирилицом који откривају порекло илуминатора, као „Жан Батистˮ за фигуру Светог Јована Крститеља. Управо овај спој приморског, романичког утицаја са једне стране и избора језика и писма са друге чини ову књигу необичном и јединственом, толико да је 2005. године Мирослављево Јеванђеље уврштено у Библиотеку „Памћење светаˮ, као једно од сто двадесет највреднијих покретних добара које је створила људска цивилизација.
Недавно сам, говорећи на скупу у Сомбору поводом значајног јубилеја, сто четрдесет година од изградње здања Српске читаонице, нехотице промишљао управо о овој књизи, поменувши да смо у разним историјским неприликама, у сеобама и у погромима са собом носили оно најважније – наше књиге и мошти наших предака. Ова свештена књига је често била у рукама различитих људи и, у понекад необјашњивим околностима, чинила да се наша историја одвија упоредо са њеним „ходомˮ и путањом.
Књига је прешла пут од Бијелог Поља до Хиландара, затим је донесена у Србију заједно са оснивачком повељом манастира Хиландара, чинећи откуп за нагомилане дугове манастира.
