• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Мирис пара

7 година ‎ ИН4С

Тог лета „кренула” је похара липа у граду. Опаснија од похаре турских стада пре ослобођења Никшића.

Липа

Пише: Мишо Вујовић

Јун је најлепши месец у граду који никог није остављао равнодушним.
То је време када цветају липе, а град живне, почиње распуст и одмори, долазе Никшићани из целог света ‒ од фудбалера, кошаркаша, џудиста, одбојкаша, професора, студената, наравно директора, сликара, писаца, лекара, да, и глумаца, редитеља ‒ Живко је био наш Бергман… И није било области у којој Никшићани нису били остварени ‒ од науке, спорта, превреде до криминала. Не смем да набрајам, али ћу напоменути да смо у обе категорије имали репрезентативне представнике. Нема средине!

Мој почивши друг, Лука Аџић, мученик и заточеник сплитске „Лоре” деведесетих (од последица мучења и злостављања је преминуо пола године након размене), радостан што види старе другове, већ расуте по свету, наручује:

„Неђо, донеси четири, не него осам, ма дај дванаест пива, јебеш ти сваку Нову годину при овој!”  Нажалост, лудило располућености или бежање од себе, у целој Црној Гори отуђило је људе. Некада најбољи пријатељи, сада су заћутали, престали да се друже, погледи су им хладни. Једни за друге говоре да су застранили, и једни и други у својим главама осећају се изданим. Верујем да је то криза која пролази суочавањем са истином. Ретко човек види себе у огледалу, обично се сусреће са својом прашњавом сликом давно уоквиреном у подсвести.

Но вратимо се јуну и Никшићу, где се на „ферије” стизало са фераријима, ламборђинијима, поршеима, набуџеним пантерима и јагуарима на четири точка. Њима су управљали горостасни господари врелог асфалта европских метропола. Лепи, високи и преплнанули, одевени по последњој моди, подсећали су на холивудске звезде на врхунцу славе. Одликовали су се лежерном учтивошћу, лепим манирима, галантношћу и спремношћу да увек притекну у помоћ комшијама и пријатељима. Неки се нису међусобно „мирисали” али су се неспоразуми решавали отмено и спартански. У духу предака. Ту стару гарду шесдесетих, која као да је искорачила из неког од романа Мариа Пуза, одликовао је, до данас непревазиђен, етички кодекс џентламенства и мушкости.

 

Наравно, не смем заобићи Сутјеску и најздушније навијање на планети. Тих осамдесетих у Никшићу играју ОФК Београд и Сутјеска за улазак у Прву савезну лигу.  Пре тога, у зимском прелазном року, Спаске напушта клупу Сутјеске, прелази у ОФК, а Јоцића условљава ‒ или бријање браде или тражење новог клуба. Јоцић, с’ брадом, стиже у Сутјеску. Стадион крцат, све гори. Средином полувремена креће песма са запада, шири се јужном, источном и северном трибином:

„Спасојевић Драгутине три ти п… материне.
Што побјеже из Никшића код Илије Петковића.
И ми би ти дали паре из Никшићке жељезаре,
Ал’ је тада била криза, тражио си још девиза.
Што обука свога оца, поштенога Црногорца …”

Тридесетпети минут утакмице, Јоцић главом подиже гол, један нула води Сутјеска. Настаје урнебес, сви се грле. Са запада креће нови хит:„Питај Јоцо оног гада да л’ му сада смета брада”.

И овај детаљ говори о духу града чији је индустријски процват након Другог светског рата довео људе из свих крајева оне велике земље, али је Никшић, својом снагом, успевао да уједини и оплемени све те различитости.

На чувеном никшићком корзоу у сумрак почиње највећа гужва. „Колико је народа, ни мајку не бих препознала”, ишчуђавала се моја рођака из Подгорице. На тој великој штрафти мешали су се мириси липе, парфема и колоњских вода. За нас, тек замомчене, Пино силвестре и Брут представљали су озбиљан симбол престижа. По Бриону и Ралону обично смо знали одакле људи долазе. Била је то огромна  неспутана енергија. Кафане крцате, плата у Жељезари изискивала је појачање патрола народне милиције из околних градова због честих малиганских пражњења вишка тестостерона песницама.

Али, липе су доминирале мојим градом и детињством, успоменама. Те мирисне ладовине, кроз које смо се шуњали, скривајући се глуварили с’ цигаретом у рукама и такмичили се ко ће бољи беличасти колутић дима из уста послати под њихове крошње. Иза њихових стабала смо и професору физике, Вукоти, сакривали бицикл паркиран испред месаре „Велика Плана”. У то време није било уобичајено да мушкарци тако често посећују пијацу и трговине. Једном приликом смо и чувеном пандуру Гаврану са мотора мазнули пендрек, а сви смо, без разлике, зазирали од локалног шерифа, Луке Лабовића, који ће остати упамћен по плеј-беку и Здравку Чолићу, ког је неки клинац, за време концерта на стадиону Сутјеске, погодио каменом. Чола, за којим су девојке одлепљивале рвајући се са обезбеђењем да дођу на бину, пада на једну, микрофон на другу страну, али и даље наставља да пева.

У публици настаје револт, концерт се прекида, народна власт налази виновника. Командир Лука је спреман, заврће рукаве, али га чека изненађење. Доводе сувоњавог, готово неухрањеног петнаестогодишњака.

„Како га, богаљу, погоди!? С’ креветом и јастуком у тебе нема тријес’ кила и ти га рокну у вр’ главе, несоју!”, виче Лука, бесан што пред њим није неки старији рмпалија, да га мало пропусти кроз шаке.

„Чико Лука”, покушава да објасни клинац.

„Шта, чико Лука?!”, прекида га.

„Био је плеј-бек”, једва изусти дечак.

„Какав плеј-бек, види коликим каменом си га гађа’?!”, одбруси командир, показујући облутак на столу.

На корзоу је свако друштво поседовало своју липу. Наша седмица, бројано од Градске кафане, била је мало искривљена и при дну огуљене коре од ђонова, и налазила се негде на средини трга, са одличним прегледом на обе стране корзоа. Непознате фаце, обично гошће, и румене рођаке са села, једре и здраве „скорупаче”, помало дивље и обле, увек су изазивале знатижељу. За опкладу смо их стартовали и, наравно, добијали корпе, али смо се смејали њиховој искреној спонтаности, разапетој између радозналости и упозорења родитеља да се пазе никшићких мангупа. Једно  време у нашем комшилуку главну атракцију је представљала наша суграђанка Пинта, која се школовала код старијег брата у Врбасу. Одевала се, за то време,  веома провокативно, тако да је, због добацивања, њен млађи брат имао доста непријатности. Касније је постала храбар и патриотски опредељен новинар.

Липе, никшићке, одавно почупане, осим омамљујућег мириса и шмека,  град су чиниле великом парфимеријом. А корзо је деценијама представљао праву модну писту. Све што се те сезоне појави у Трсту, Милану или Паризу, за кратко време је промовисано на никшићком корзоу. Једне године, у Трсту, из „прве руке”, мој друг, Вељко, набавио је предивну јакну од неке фине коже, прелепе летње панталоне са џеповима са стране, и танке Росијеве мокасине, мекане до мере да су се са лежерном лакоћом обавијале око његових стопала. Целе вечери, са заврнутим рукавима и рукама у џеповима, шеткао се између липа, као да га нешто сврби. Обично су то биле паре, које је с’ невероватном брзином и страшћу, губио на покеру. И када би, понекад, напунио џепове, обилазио је град у потрази за новом екипом ‒ да се што пре отараси изненадног добитка.

„Погледај јакну, можеш да је згужваш да стане у шаке”, усхићено се дичио својом гардеробом. Намах се ућутао, загледан у дефиле у полу мраку, помно посматрајући шетаче, да би, одједном, побеснео, као свако размажено дериште, ударајући ногама у нашу вољену липу. Вељко је био јединац, није имао брата, само две старије сестре.

Када би попио и почео са ритуалом крцкања чаша, као увертиром за озбиљнију хаварију хотелског инвентара, шеф сале би прилазио са питањем :

„Хоћеш ли да ти зовем Милицу (мајку) или марицу (народну милицију)?“

„Топло је, могу и под Бедем вечерас , али, прије тога, донеси још туру и реци куварици да обрије бркове”.

На једвите јаде смо спасили липу и, тек када се смирио, сазнали разлог његовог беса:

„У цијелом Београду нико није имао ни један комад ове гардаробе, а вође, на овом јебеном корзоу – тројица! Један је, чак, имао јакну и ципеле. Страшно!“ , резигнирано је негодовао Вељко.

Тог лета „кренула” је похара липа у граду. Опаснија од похаре турских стада пре ослобођења Никшића. Не знам одакле Бреговићу стих „липе цвату“, али нигде, као у Никшићу, нису цвале и мирисале тако јако и опојно. Моћне, крошњасте, к’о расне жене. Стамене и родне. Почупаше их мангупи, чак и без „става комитета“,  без ког се ништа није дешавало.

Повод за бербу липа била је велика потражња липовог чаја. Народ навалио на липе као на ‘талијански казан ’41. године. И стари Филип из Карађорђеве (Боже да ли су  и њу преименовали, као што су свест преумили), решио да допринесе кућном буџету. Није ни пола јастучнице напунио, пуче грана и Филип доби бесплатан смештај на оделењу ортопедије.

Већ ујутро, у Градској, на Малом стадиону, Жупској, код Коке, коју ће деценију касније њена ратна љубав, италијански војник, после педесет година поново пронаћи и оженити, Филип је постао хит дана. И не само у кафанама, чији култ је у Никшићу нарочито изражен. Нигде нема узречица „Хајде да се прекрстимо”(да попијемо) или „Шта ће ти кућа, код оволико кафана”.

Филипова „популарност” или жртва брзо је стигла до Милана Дуга Кривокапића, песника, афористичара и уредника култне хумористичке емисије „Радио таксиметар”.  Дуго је, у свом стилу, Филипу честитао ране, следећим стиховима:

„Што се попе на врх липе, мој Филипе?

Опио те мирис липе, мој Филипе!

Опио те мирис пара, рђо стара!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: