• Мозаик

Мираз убија хиљаде жена годишње

1 min read

12 година ‎ ИН4С

Мираз у Индији има традицију стару стотине година. На дан венчања млада од своје породице добија злато, накит и друге вредне предмете. Што је тај мираз већи, утолико ће виши бити и њен статус у новој породици. Истовремено, он младој жени даје одређену финансијску сигурност у случају нужде, пише Дојче веле.

За време британских колонизатора (1858-1947) ова традиција није потпуно нестала, али јој је промењен значај. „Као последица великих економских и друштвених промена под британском владавином, жене у Индији су изгубиле своје дотадашње право на добијање богатог мираза. Изгубиле су контролу над овим обичајем, а цели процес је довео до тога да су оне тиме пале на друштвеној лествици. Од тада се на њих гледа као на мање вредне – а то је пак утицало и утиче још увек на њихов целокупни живот“, објашњава америчка историчарка Вина Талвар Олденбург. Она додаје да од тада новац или друге вредности више не добија лично млада, него њена породица све поклања породици младожење.
Укорењено у друштво

У почетку је овај новац (или неки други вредни предмети и непокретности) служио покривању трошкова венчања, али временом је постао важан извор зараде. Мираз, наиме, врло често за породицу представља велико финансијско оптерећење због чега многи (ако не и већина) предност дају синовима док ћерке једноставно запостављају. У неким индијским савезним државама које су посебно сиромашне и неразвијене чак постоји и пракса убијања девојчица након рођења.

И не само то. Младожења и његова породица врло често имају и велика очекивања од породице младе што наравно доводи до сукоба између породица. А најчешће је при томе жртва сама жена. Хиљаде девојака тако сваке године постану мете злостављања, телесног и психичког насиља, неке буду одбачене од мужа и нове фамилије. Немали број њих је премали мираз морао да платити животом, након што их је младожењина породица ни мање ни више него – запалила.

Због свих ових разлога, традиција плаћања мираза је у Индији званично, законски забрањена још од 1961. године. Међутим, упркос закону, она живи и данас. „Овај обичај још увек егзистира у свим друштвеним слојевима. Чак ни добро образовани људи се не супротстављају овој традицији“, каже Суман Налвар, полицајка из Њу Делхија задужена за спречавање насиља над женама.

„Постоје многи разлози што се мираз и насиље које је с њим повезано још увек одржавају: чињеница да је индијско друштво патријархално, растућа беда и сиромаштво, као и свеопшти лош и човека недостојан однос према женама“, каже Рањана Кумари, директорка Центра за социјална истраживања у Њу Делхију. „Многи се још увек придржавају традиционалних уверења према којима, рецимо, жена након венчања постаје власништво супруга, а пре венчања она није ништа друго него тек новчано оптерећење за своје родитеље. Уколико младожења или његова породица нису задовољни миразом, тада врло често долази до насилних сукоба“, додаје наша саговорница.

Према званичним подацима индијске криминалистике, број насилних чинова је током последњих година порастао. Године 2001. је број жена које су због сукоба око мираза изгубиле живот износио 6.851, док је 2012. године ова бројка порасла на 8.233. При томе није сасвим јасно да ли је њихов број доиста порастао или су породице почеле да чешће ове случајеве пријављују властима.

Али чињеница је да је број осуђених због ових убистава остао једнако низак: у просеку тек сваки трећи починитељ мора да одговара за своје недело. „За то постоји такође неколико разлога. С једне стране је то мањкавост полицијских истрага, обзиром да у Индији постоји хроничан мањак полицајаца те су у правилу и лоше образовани. С друге стране, међу њима је врло раширена корупција. Многи полицајци примају мито од породице младожење“, каже Кумари.

„Из тог разлога породице жртава и не покушавају да пријаве починиоце. Осим тога, многи се боје и стигматизације која следи током судских процеса који трају бесконачно дуго. Стога сукобљене фамилије најчешће проналазе решења међу собом“, каже Савита Панде, професорка јужноазијских студија на Универзитету Џавахарла Нехру у Њу Делхију.

Она додаје да сукоби око мираза често завршавају и самоубиством младих девојака. Колики је њихов тачан број, то се уопште не зна, али власти полазе од тога да у Индији у просеку свакога сата четири младе жене изврше самоубиство иако заправо постоје закони који их штите.

Растућа култура похлепе

Тенденцију пораста потражње мираза на неки начин објашњава и економски развој Индије. „Вјенчања постају све више нека врста друштвених трансакција. Повећање животног стандарда изазива и пораст културе похлепе. У данашње време будући супрузи захтевају скупе електронске уређаје, аутомобиле и некретнине док су пре били задовољни само одећом, накитом или неким мање вредним предметима“, каже Панде.

Иако се чини да индијске власти не чине много како би зауставиле ову традицију и с њом повезано насиље, то ипак није у потпуности точно. Рецимо покрајина Тамил Наду у ту сврху сврху основала је 1992. године и специјалну полицијску јединицу. У међувремену у овој савезној држави постоји око 200 полицијских станица које се првенствено баве овом проблематиком. „Мислим да Индија има довољно закона, али оно што недостаје је свест о томе да жене заслужују поштовање, да су једнаке као и мушкарци. Оне још увек заправо немају одговарајуће место у индијском друштву“, додаје Панде. Према њеном мишљењу, први корак према решењу ове ситуације био би када би породице саме почеле да пружају отпор и једноставно одбациле ову неморалну традицију.

Краткорочно гледано, и у томе су сви стручњаци сагласни, не постоје решења за проблеме и трагедије које иду уз мираз. Владе савезних држава, као и она савезна у Њу Делхију, требало би да преузму више одговорности по питању заштите и безбедности жена у овој земљи – јер док год оне то не буду чиниле, толико ће традиција диктирати живот већине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: