• Поглед

Мира Марковић: Распад Југославије није на души Осме сједнице, већ – креатора Хашког трибунала

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ово је последња књига коју је написала Мира Марковић и којом се завршава њено петокњижје – мозаик кратких социолошких есеја који осликавају свет и Србију на великом историјском и цивилизацијском раскршћу

Мира и Слободан Милошевић

Ово је последња књига коју је написала Мира Марковић и којом се завршава њено петокњижје – мозаик кратких социолошких есеја који осликавају свет и Србију на великом историјском и цивилизацијском раскршћу.

Мира Марковић је најважнији саборац и животни сапутник Слободана Милошевића.

Слободан Милошевић је централна политичка личност светске историје нашег времена, која спаја најважнија достигнућа социјалистичких револуција 20. века са демократским социјализованим и хуманизованим суверенитетом народа и личности 21. века.

Он је истовремено и једна од најзначајнијих политичких личности укупне српске историје – човек који је обновио српску државност у њеним најсветлијим традицијама и одржао у животу српску нацију у време када је била жртва подивљалог западног униполаризма на врхунцу његове моћи.

Мира Марковић је дете југословенске комунистичке револуције, одгајено у српској православној породици. Постала је социолог, научник, професор универзитета и писац светског гласа. Уз Слободана, била је и активни учесник српске политике последњих деценија 20. века.

Не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије

А Србија се бранила од свих својих историјских непријатеља уједињених у НАТО пакт. Од последица тог рата, укључујући у пропагандној сфери, дуго се нећемо опоравити. Та пропаганда је имала циљ да Слободана сруши и у очима и срцима Срба, па су зато сатанизовани и маргинализовани сви његови најближи сарадници. Што су били ближе, тим више. А најближа је била Мира. И то отежава објективну рецепцију њеног дела.

Ова књига је писана у прогонству, у последње две године њеног живота, од априла 2017. до марта 2019. године. Садржи 59 кратких социолошких есеја, подељених у две целине, насловљене са «Свет» (30) и «Наш део света» (29). Обликовање књиге, започето заједно са мајком, довршила је кћи Марија Милошевић, која је написала и предговор. Аутор поговора је син Марко Милошевић.

Мирино петокњижје је омаж свим прогресивним и левичарски опредељеним, или бар духовно радозналим људима Србије и света, а ова пета књига је и омаж Марка и Марије својој мајци.

Кратки социолошки есеј, можда Мири омиљена форма изражавања, које се држала до краја живота, чак и онда када је своје текстове могла да објави само на једном скромном сајту са неколико десетина читалаца, важна је по томе што од аутора захтева да испољи научно знање, књижевни таленат и новинарски активизам.

Све је то Мира имала, а уз то и велико и неупоредиво политичко искуство – сасвим у складу са природом најбољих људи наше социјалистичке револуције, којима су припадали и Слоба и Мира, оних који су живели (и умрли) за опште добро.

Кратки есеји у овој књизи нису тематски, већ само духовно повезани, и покривају готово све теме од трајног, али и актуелног значаја за свет и наш део света које је аутор могао да докучи.

Тридесет есеја у првом делу књиге, насловљеном са СВЕТ, обрађују следеће теме: вештачка интелигенција, америчка неоколонијална политика, похлепа, лажни либерализам као геноцид, утицај човека на природу, криминал у САД насупрот Европи као «врту цивилизације», однос безалтернативности и слободе, култ приватне својине, неолиберализам као империјални капитализам и класна борба, ХААРП, данашње образовање као генератор флексибилности и кооперативности, главни јунаци таблоида су припадници владајуће мањине, 45 светских престоница данас, земље у транзицији суочене са капиталистичким апсолутизмом, судбина моралног дуга генерација, однос уметности према друштвеном систему, узроци замора бирачког тела широм света, поређење евроатлантских и евроазијских интеграција, злоупотреба информатичке епохе кроз естрадизацију политике и културе, комерцијализација спорта, малограђански конформизам, професионализација таштине, преживљавање у политици, лицемерност западних принципа, 20. век као први светски век, гашење левице у Европи помоћу «меке моћи», судбина латиноамеричке левице, критика милитантног феминизма, сусрет бајке и науке, раст улоге религије у бившим социјалистичким земљама.

“Наш део света”

Теме другог дела књиге, Наш део света су: судбина малих земаља, предизборна кампања у Србији 2017. у поређењу са кампањама 90-их, приватни универзитети, Ана Брнабић и неолиберални кадрови, 30 година од 8. седнице ЦК СКС, оклеветане 90-е и прави узроци наших мука, транзициони крпеж, пораст малигних обољења због НАТО агресије, злоупотреба религије и некритички однос према прошлости, помодност зближавања са Русијом када је постала моћна, предаја Косова као последица 5. октобра, ЕУ или Русија као лажна дилема, кривица марионетских режима за Младићеву доживотну робију и страдања осталих у Хагу, политичари дају легитимитет жутој штампи, конзервативизам и универзализам, биланс 12 година марионетске власти ДОС-а, однос СНС и СРС, због Критског самита Запад је кренуо у одлучујући напад на Србију, смисао политичке опозиције, примитивни национализам, истрошеност вишестраначког каријеризма, трајна подвојеност транзиционих друштава, одсуство поверења и одбојност као опозициони став, идеали као мотив за бављење политиком, разметљивост нових богаташа, мноштво мотива за русофилију у Србији, низак ниво поверења у власт у земљама у транзицији, експлозија баналности и вулгарности у јавном животу, Срби на Косову и Метохији као главни фактор решења.

Већ овај инвентар тема које је Мира обрадила у овој књизи показује да би књигу требало да прочита свако у Србији ко себе сматра политичким бићем, а и свако ко стручно изучава нашу савременост или према њој није равнодушан. Кажем свако и зато јер је књига писана Мириним једноставним, јасним и лако разумљивим језиком и стилом.

Сваки од есеја је релевантан (без обзира да ли се читалац слаже или не са сваким од Мириних ставова, али и евентуално неслагање је увек подстицајно, с обзиром на искреност и добронамерност аутора), и заслужује да се у приказу књиге на њега осврнемо, али, из разумљивих разлога, осврнућемо се само на неке, од по нашој оцени, најважнијих и најзанимљивијих делова књиге.

Логично је да читалац у последњој Мириној књизи тражи и текстове, за које би се, бар условно, могло рећи да су тестаментарног карактера.

Ту, пре свега, треба указати на најобимније, па према томе и најамбициозније текстове, а то су: ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА (стр.79), у коме се дају кратки описи битних данашњих карактеристика 45 најпознатијих светских градова, ЕВРОАТЛАНТСКА СУБОРДИНАЦИЈА И ЕВРОАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА (стр.121), у коме се пореде ЕУ и Евроазијски Савез, а закључак је садржан у нслову, СВЕТСКИ ВЕК (стр.165), је најдужи текст у књизи и један од последњих Мириних текстова (написан у јануару ове године) у коме се на 25 страна даје преглед историје 20. века у очекивању да „стварни глобализам укине лажни“, ОД ДЕГРАДАЦИЈЕ ДО ФАВОРИЗАЦИЈЕ (Од феминизма до антифеминизма, стр.205), који даје историјат феминизма и доследну критику његових данашњих милитантних форми, ПОВОДОМ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ (стр.253), ЕВО ЗАШТО (стр.261), текст о оклеветаним 90-им, у коме се подсећа да прави узроци наше драме нису били унутрашњи него спољашњи: (1) промена друштвеног система, (2) распад земље, (3) национални сукоби и грађански рат, (4) милион избеглица, (5) међународне санкције, (6) сепаратистичко-терористичка побуна на КиМ и (7) НАТО агресија, ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ (стр.329), је текст који даје ужасни инвентар последица 12 година марионетске власти ДОС-а и указује на моралну неодрживост и политичку безпесперспективност опозиције која се на ту прошлост ослања, и, ВИШЕЗНАЧНА НАКЛОНОСТ (стр.395), текст који сведочи колико је русофилија у Србији снажна и вишедимензионална, као нигде у свету.

Мира Марковић је последњих 16 година свог живота провела у прогонству у Русији, попут својих и Слобиних претеча и првих пожаревачких комшија, устаничких војвода Петра Добрњца и Миленка Стојковића. Јако је желела да се врати у Србију, али Србија, позитивне промене у којој је она уочавала и описивала, нажалост још није била довољно слободна да то допусти. Ако је за утеху, прогонство у Русији, Србину лакше пада него било где другде.

Извор: Портал Факти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: