Мир са мирисом рата

Пише: Мишо Вујовић

“Мој стари је био надзорни орган, како се то звало, када је грађена зграда данашњег Филозофског факултета, испод твог прозора. Имао сам пет, шест година, и долазио сам да гледам градњу. Пажњу ми је привукао радник који је пјевао крајишке пјесме са скеле, уз пратњу осталих радника. Био је Крајишник, поп, и отац их је доводио кући на ручак и ракију. Боемисало се и србовало код мене, у згради „15 пендрека“. Од тада волим тај дио нашег народа, незаборавну пјесму… Мајка затварала прозоре кад се запјева, „да не чују милицајци“.
Ово ми пише Дуле, мој комшија из Шесте црногорске. Професор у сваком смислу тог звања. А звање није само знање. Већ, етика, господство и достојанство. Тај кроки свог детињства вратио ме на почетак дејтонске Босне. На мир који и данас скоро три деценије после мирише на рат! На песму бола, пркоса и поноса, како је певао аутор Гробнице плаве.
Најпотреснији текст који сам написао звао се “Ој Илиџо воло бих те сликат заборавит не могу те никад”, певају уз ледом оковани Гребак грабећи према Трнову, и даље ка Јерцеговини, Подрињу и Србији, сарајевски Срби. Аутомобили се заглављују, јече мотори у диму се гуше ламеле. Народ више гура аутомобиле него што се вози у њима.
На тракторским приколицама оно мало покућанства претекло из рата и по неки мртвачки сандук.
Земља смрзла ко камен су је ћускијама разбијали попуцалим рукама вадећи земне остатке својих ближњих. Претходне ноћи у биртији преко пута затвора Кула седео сам са двојицом џинова Ћосом и Ћеном. Ћоса израњавани командант из Фоче данима је самном и Милошем Лазовићем и мојом екипом пратио евакуацију сарајевских Срба. Близу осам хиљада их је заувек остало у Сарајеву. И о тим жртвама се ћути. О логору у Касарни Виктор Бубањ, ћути се о стратишту у Казанима, о лешевима који су масовно бацани у Миљацку…
Не зна се шта је више штипало очи дим или људска патња. У том свратишту званом крчма, људи су улазили да се окрепе и огреју. Једна старица је тражила шољу вруће воде!
“Мајко хоћеш ли кафу или чај?”, упитала је средовечна конобарица, доброћудног али, ожиљцима, избразданог лица.
Силовали су је у касарни данима затим су је одвели у хотел Загреб у Сарајеву претворен у јавну кућу, више од пола године.
Случајно је набасао неки Пољак из УНХЦР-а и избавио је, прича ми Ћоса.
“Немој сине, довољно је топле воде да се мало угријем”, одговорила је старица седајући стидљиво на трећину столице мало издвојене од стола до врата.
Намах угледах Синишу, тражио сам га свуда почетком рата. О њему се ништа није знало. Жив или мртав!?Гледао ме скамењено не верујући да ћемо се ту срести. Његове сматагдно плаве очи, су као код многих логораша, скривале језиви запис страдања и тортуре. У очима се све види, очи све упију као филмска трака из које излазе живе слике. Кажу да очи последње умиру. У неколико секунди излистају живот. Оне се директно исповеде Господу.
Синишу су заробили код Пазарића у пролеће 1992.
Ослобођен је у пролеће 1993. када су се сукобили муслимани са Хрватима. Имао је среће за разлику од многих. Претекао је са тешким ожиљцима једног суровог сукоба у коме су сви, осим власника рата, поражени!
Да напоменем да поменути текст Хаџи Струјина политичка инквизиција никада није објавила. Био је спреман за штампу али Слободан Лазаревић, чији надимак Лаза фраза говори све, забранио јер мир, како је рекла баба Мира, није имао алтернативу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: