Мир, мир, мир, нико није крив

Милош Меденица је побјегао јер му је могло бити, рекао би народ, али како је то урадио?

Исти народ би рекао: лако!

Није, дакле, ствар у рупама у закону него у закону у рупи. И сада се ми пренемажемо и правимо специјалне емисије на ту тему; па, видите…па, да вам кажем…па, папаа!

Ово је у најкраћем.

Коме је суд друг лако му је бити бјегунац!

Е, сад, то се могло ријешити измјеном Закона којом би се притвор са три повећао на пет година? Како да не!

Било би сигурније да се повећао, рецимо, на десет, чиме бисмо могли накривити капу; судови би тако могли постати потпуно сувишни. Једноставно притвориш и брига те за суђење. Добили бисмо на тај начин полицијску и тужилачку државу – тужилац те тужи, тужилац ти суди.

Ствар је, међутим, мало другачија.

Меденица је побјегао јер није био у класичном кућном притвору него му је изречена мјера ненапуштања стана.

Ако је у питању „кућни притвор“ онда би свуда у Европи то значило да се ради, ипак, о притвору, а не о кућном проводу.

Полиција је могла да га обилази пет пута дневно али то није гаранција да између тих „надгледања“ особа не може напуштити стан, односно, побјећи.

Меденици није била укинута комуникација, телефонски позиви, интернет, посјете, друштво? То што је оптужен за организовање криминалне групе није био проблем? Човјек је могао да наручује са Глова или Темуа шта му воља. Могао је да игра кладиононицу, да online подучава фитнес или да отвара карте. Могао је да се бави црном магијом или да игра фудбал у дневној соби, на мале голове.

За некога ко је по оптужби, а потом и по првостепеној пресуди, „крупна зверка“, „ненапуштање стана“ је правна срамота.

И сад: полиција је требала да га држи на оку 24 сата, али би било поштено да нам неко објасни како се то ради? Електронске контроле нема,;

наногице се „поквариле“ или „расходовале“;

врата на згради имају шифру;

управник не воли полицију;

оптужени чека пресуду,

поштује мјеру нанапуштања стана, и на крају, само једном – али само једном, побјегне!

Дакле, господо стручњаци за све и свашта, право није апстракција него конкретна наука и зато се истражује, студира и усавршава. Није криво право него примјена права, његова злоупотреба и то системска.

Разлика између нас и Италијана је велика, иако имамо сличне безбједносне изазове. У најкраћем, разлика је што је у италијанском систему забрањено све што суд није дозволио, а код нас је дозвољено све што суд није забранио.

На крају, ова и сличне афере, нанијеће највећу штету правди и вјери у њу. Нанијеће штету и онима који су у притвору, а за три године суд не може, или неће (то ми је непознаница) да пресуди. Нико није криминалац док се не докаже па би било логично да лакши случајеви и даље користе могућност „кућног притвора“, односно, мјеру „ненапуштања стана“!

Под оваквим јавним притиском и огорчењем, плашим се да ће притвор постати затвор што би било страшно.

А за недоношење пресуда у року од три године неко мора бити крив; или Суд или Тужилаштво, па нека се договоре. Одлагање рочишта због нехаја и мноштва недопустивих глупости је срамота која личи на уигране комбинације у којима многи учествују за задовољством.

Не замајавате нас јер све јадно и провидно.