Миодраг Перуновић: Мишоловка

За њега сам чуо у раном дјетињству, негдје крајем шездесетих; сјећам се помијешаних осјећања невјерице и одушевљења: да ли је могуће да тамо, у том далеком, великом, тајанственом свијету, постоји наш човјек (Југословен), који је један од најбољих боксера? А, колико је тек било моје усхићење, кад сам сазнао да ће да се бори са Касијусом Клејом (Мухамедом Алијем) за титулу првака свијета!

Марта 1982 године сам стигао у Сарајево, гдје је „Сплитски камп“ (који смо чинили Бенеш, Русевски, Рубељ и ја) требало да у „Скендерији“ одржи ревију професионалног бокса. Када сам од људи из нашег кампа сазнао да из Канаде стиже он, са два своја боксера, сјетио сам се свог дјетињства и што ми је тада значио. Чудно сам се осјећао, препознајући како у мени она дјечачка невјерица попушта пред чињеницом, да ће један од јунака из моје маште сада да „оживи“, и да ћу га упознати…

Послије неколико мојих побједа на успјешно организованим ревијама широм Југославије, дошло је вријеме да се окушам и на једној од великих свјетских сцена профибокса. Крајем априла смо отпутовали у Торонто! Тамо је у огромној „Колосеум“ дворани био заказан мој меч са прваком Канаде Ланселотом Инисом. У Торонту сам провео 12 дана, тренирао сам у боксерским салама препуним углавном тамнопутим атлетама, и имао неколико жестоких спаринга са тамошњим професионалцима. Он је гостољубивост посвједочио у више наврата, изводећи нас у најелитније ресторане гдје смо били у друштву са истакнутим људима бизниса и спорта, и увјеравали се колико је уважаван и поштован.У ноћи између 4-ог и 5-ог маја одбоксовао сам изванредан меч од осам рунди, и славио значајну побједу. И никада ми тренер у углу није толико значио, његово присуство, савјети у паузама између рунди, и довикивање за вријеме борбе… не толико због онога што садрже, већ од кога долазе – а долазили су од Џорџа Чувала!

У децембру 2011. сам добио позив да у Љубушком отворим споменик Џорџу Чувалу! Грађани Љубушког су одлучили да за живота подигну споменик свјетској боксерској легенди, чији су родитељи као становници тог града отишли у Канаду „трбухом за крухом“. Обрадовао сам се позиву, поводу, и прилици, да послије скоро 30 година поново видим мени веома драгог човјека. Питао сам се, како ли сада изгледа? Памтим га као изузетно крупног, снажногчовјека, који ми је изгледао као сушто оличење снаге и чврстине. Рачунао сам: `82. је имао 45 година, сада има 74…

Наш сусрет је био веома срдачан, сусрет људи који су повезани лијепим успоменама из једног периода живота, и заједничким искуством посебне вриједности, које у себи крије борба у рингу. Пред собом сам видио финог, крепког, спортски грађеног, старијег господина у тегет одијелу са свијетло плавом краватом. Иза те јасне отмености, осјећала се нека чудна снага, не она из времена нашег првог познанства – моћна, физичка – него снага прекаљеног достојанства, стеченог и потврђеног дјелима и цјелокупним животом. Дакле, није било ништа од оне, готово медвеђе грађе и снаге, коју сам упамтио… Међу присутнима у локалу гдје смо се нашли, и којима је почео да прича о оном мом мечу у Торонту, били су и Шкаро, Мавровић, Вујковић, Т. Качар… Рече, како је желио да се вратим, да будем код њега, да тамо наставим каријеру и да ми буде менаџер, јер, био је сигуран да бих имао великог успјеха. Чудио се, зашто нисам дошао? А, послао ми је био гарантно писмо… Рекох му, да сам то писмо добио тек кад сам већ био потписао уговор у Паризу, и да ми је жао што се негдје на путу до мене, очигледно било задржало.Послије нам је причао о страшној судбини коју је доживио: три сина су му умрла од дроге(једног сам упознао у Торонту, био је рагби играч), а жена му се убила не могавши да поднесе те трагедије. Рече, како од тада иде широм свијета и држи предавања о наркоманији. Бори се да што мање туђе дјеце доживи судбину његове, да га то одржава, даје му снагу и обезбјеђује смисао постојања, јер тако има осјећај да његови синови нијесу постојали и умрли узалуд. Био сам потрешен том страшном причом. И би ми јасно, зашто се истопила она громада од човјека, и откуд онај осјећај да стојим пред особом прекаљеног достојанства, и неке готово мистичне карактерне снаге.

Послије отварања споменика, враћајући се кући, размишљао сам о свему; пребирао по утисцима: да ли ћемо се икада више видјети? Невјерујем, мада, никад се не зна… – Лијепа је била ова манифестација, добро организована – кажем у себи – необично је да живом човјеку подижу споменик, али и лијепо. Њему то ипак, пуно значи. Увјерио се колико га људи из његове постојбине цијене и воле, колико им значи што је захваљујући њему, и њихов град ушао у анале свјетског спорта, па су му заузврат показали да ће им он – њихов Јуре, заувијек бити понос и симбол.

Да, све је то лијепо, али, да ли је толико вриједно, мислим и на титуле, признања, побједе, славу, популарност, да би он сад послије свега што му се догодило, имао утисак и укус оствареног циља, и смисла живота? Свакако да не! – закључио сам. – А, ето, сви ми тежимо да остваримо „велике резултате“, стекнемо поштовање, славу, и другима будемо примјери успјешности -„звијезде водиље“. Од почетка гријешимо… Пођемо за тим опојним мирисом, журимо, боримо се, дајемо све од себе да досегнемо његов извор, и уживамо у кушању те жељене сласти. И кад у свему томе успијемо, задовољни и сити застанемо, осврнемо се око себе и видимо – да смо у МИШОЛОВЦИ!

Извор: Удружење спортских новинара Србије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: